Duhom nedodirljiv

nešto novo

Volim kad nešto novo naučim, naročito kad je to iz oblasti koju, mislim, poznajem baš dobro. Volim kad shvatim koliko ne znam. Volim kad nešto izvučem iz sebe, naročito kad za to potrebna hrabrost. Strah ume da me parališe, podmuklo i hladno. Volim što sam toga svestan, skoro uvek. Volim što se trudim da živim kako hoću – a ako mi se nešto ne svidi, dobro se tome prilagodim.

Skoro sam naučio da se izmestim iz situacije, da fizički budem tu, ali duhom na drugom mestu. Mehanički odradim ono što se od mene očekuje, dok sam mislima s druge strane reke ili brda – duhom nedodirljiv. Baš tad, kad je mogo teško, setim se prvog maštanja. Leta sam provodio u jednom selu, sedamdesetak kilometara od Beograda. Bez televizora i društva, sa par igračaka i jednim drvetom oraha, sa kojeg nisam silazio satima, oslanjao sam se najviše na sopstvenu maštu. Sećam se terase te kuće. Uvek mi se činila ogromnom, kao neko manje igralište, kao pista. Bio sam siguran da tu može da se sleti, neki manji avion ili Deda Mraz sa saonicama. Noću sam odozgo posmatrao zvezde. S obzirom to da u to vreme ulične rasvete nije bilo, na nebu ih je bilo na stotine hiljada.

Takođe, preko brda sam video svetla varoši – Lazarevca . Taj oblik prelamanja svetala ostao je urezan u meni. Sijalo je kao ogromni grad, kao Las Vegas. I mnogo godina kasnije kada bi me put naveo kroz Lazarevac, posmatrao bih ga sa poštovanjem, onako kako se poštuju stariji prijatelji koje znaš baš dugo. Niste bliski, niti su pozdravi srdačni, jer su zahladneli ti odnosi, ali poštovanje je ostalo. Tiho klimanje glavom i to je to.

detinjstvo

U detinjstvu sam mislima bežao ka tim svetlima, zvezda ili gradova i mesta u daljini. Tako se lepo svetla prelamaju i trepere, poručuju koliko života ima u njima. I ne znam zašto, ta svetla su mi ostala upamćena kroz sinonim tamo preko reke. Mislim da je za to kriva Bebi Dol, imao sam kasetu sa njenim pesmama. Zbilja preko reke uvek svetli neki grad.

Sinoć sam hodao Zemunom, pio, smejao se i na kraju kad se izduvaju ti rezervoari sreće i dobrog raspoloženja, ne ostaje mnogo toga u čoveku, znaš.  Ostaju svetla, preko Dunava, nežno poručuju ’hej, sa druge strane svetli grad’, i miluju dušu. Dečak u meni je opet na onoj terasi i dodiruje zvezde. Oseća poštovanje, ushićenje i srčano očekuje sav taj život – da ga sretne, mimoiđe se sa njim i upije sve dobro što može. Taj dečak još uvek naivno veruje u priče i maštanja. Postaraću se da  zauvek ostane tako.

let

Jutros sam se probudio mamuran i prazan. Znao sam gde moram duhom biti. Zažmurio sam i otisnuo se. Let je prijatan, sunce zalazi oko osam, nije više toliko toplo. Niz Vojislava Ilića, krećem se među zgradama i krošnjama. Opijaju me soliteri i nasumično popaljeni prozori u različitim bojama i nijansama. Osetim mirise autentičnih napolitanskih i bruklinskih pica iz lokalnih restorana, marihuane, pržene kafe i prosutog pića. Čujem smeh, rasprave, svađe, plač, galamu. Bio je faul ili nije – nebitno, Srki uzima loptu i gađa za trojku, pogađa skoro sa centra. Trči ka drugarima koji su na tribinama i raduje se.

Sve upijam, sve što jedno naselje treba da ima: stotine identičnih lokala, nekoliko starih, zapuštenih kuća i jednu napuštenu zanatsku radnju za proizvodnju kora za pite i gibanice. I kunem vam se, osetio sam miris domaćeg brašna, svežih kora i smeh iz prošlosti. Zastani tu u Cara Nikolaja, naročito nedeljom uveče, i ako se skoncentrišeš čućeš ga i ti. I sve ćeš me razumeti, naročito onog klinca sa neke terase, baš tog – duhom nedodirljivog.

E i da, javi mu ponekad koliko zvezda izbrojiš, kad ti se broje, i šta vidiš u svetlima, preko reke ili brda . Da li i ti vidiš tamo negde sav taj život?