Grdim se!
JA SAM PISAC AMATER! – uzvikujem u sebi ziheraški, ne menjajući izraz lica, kao tip koji odlično podnosi kritiku. Ne čitam već neko vreme, barem ne onako kako sam navikao. Čitam vikendom, sporo, dekoncentrisano i amaterski. Tako i pišem, kad dođe inspiracija ili slično. Šta je to ’ili slično’ pojma nemam, ali tip sam koji čeka. Ja sam pisac amater! Ovog puta ne vičem, ali zapisujem. Amaterizam me je na to naterao! Malopre sam premeštao neke stvari u sobi i iz torbice mi je ispao rokovnik – dve nedelje ga nisam otvorio. Znači, i da je bilo par dobrih ideja, reči ili fraza koje bi me progonile, nisam imao pameti da ih zapišem i mislim o njima dok ne dođem do praznog papira ili ekrana i isteram to iz sebe.
Poezija ogoljava
I te kako, prava poezija ogoli autora, do kostiju, pa skine i onaj prvi sloj, tako nas učini krhkim i prokleto ranjivim. Sve što je ranjivo – lepo je. Ali ne pišem ni poeziju. Pitao sam se, ima li nečega u meni. Tražio sam se. Na silu hoću nešto da osećam, nisu to reči, to je onaj deo koji ogoljava, onaj tračak nečeg baš stvarnog u poeziji. Vozio sam, sunčao se, popio sam flašu vina i još par pića, slušao džez i soul – i ništa. Prazno. Umesto da se otvorim samom sebi i napišem nešto, shvatio sam da imam dva aktivna osećaja – jebe mi se i gladan sam. S obzirom na to da nisam Čarls Bukovski – pustio sam Miles Davisa, okupao se hladnom vodom da otupim totalno i zaspim šampionskim snom. Kao pisac koji je ispunio svoj dnevni zadatak.
Loši snovi i razgovori u njima
Kako to obično biva, spavam kratko i nekvalitetno. Sanjam razgovore, svađe, postapokaliptične scene, patnju, neopisivu tugu i prazninu – sve sem smrti. Budim se umoran, kao da duplo živim. Kao da se prebacim u paralelni univerzum kada bi ovde trebalo da spavam, i obrnuto. Nema zlatne sredine, nema sna, dužnost zove ovde i tamo. Multiverzum mi cepa mozak na froncle. Nešto me tera da živim život mehanički, a ja se ne dam, pa pokušavam da ga živim carski. Pokušavam iz sve snage. Kuvam zdravo, kupujem sveže namirnice, pijem mnogo vode i skupu kafu – samo dve dnevno. Istežem se, radim vežbe za levo rame i vikendom trošim novac na skupo vino i voće. Hodam bos već nedeljama i dobro se snalazim u tom rascepu. Iz prve uskačem u petu brzinu, slušam dobru muziku, prilagođavam je tempu. Sapliću me, postavljaju klipove u točkove, sve te misli – sa kojima se susrećem početkom ili krajem dana. Ali ne dam se, živim carski, kako hoću i umem.
Kofer
Zaboravljam ih. Namerno. Recimo ovako – pred buđenje, zapišem svaki, psovke, grdnje, ljubavne poruke, erotske i lascivne fraze i udvaranja. Sve što mi se desi zapišem. Sve to spakujem u jedan veliki kartonski kofer koji ponovo sakrijem ispod kreveta. Ne, nije to onaj kofer koji pominje Bukovski, već neki domaće proizvodnje. Socijalistički, naravno. Kakav je sigurno imao Sergej Dovlatov kada je išao kud ga je srce vodilo – kao Preleta na primer. Sve te velike face, od kojih učim kako se carski živi, imaju jednu zajedničku stvar – čuka ih je vodila, hrabro, sumanuto kroz prašumu života, na druge kontinente i na kraju krajeva – u večnost.
Na današnji dan, ruski pisac – Sergej Dovlatov je sve fragmente svoje duše spakovao u svoj kofer, takođe socijalističke proizvodnje, i emigrirao još jednom – s one strane duge u neku lepšu Zonu.
Komad papira na kome sam napisao Ja sam amater zgužvao sam i bacio u kantu. Obećao sam sebi, Serjoži i učiteljima da ću biti bolji. Razumeli su oni sve, velike su to face. Na primer, Dovlatov je toliko velika faca da i nakon trideset šest godina od svoje smrti, Džoniju završio besplatno pecivo u ruskoj pekari u Beogradu. Pa vi vidite u kakvim smo mi rukama. Dobrim, velikim, najvećim.
Prosto, nije moguće da ne budemo dobri kao pojedinci.
Leave a Reply