Nije strašno

U kratkoj kolumni podsećam sebe da ipak nije strašno s ove strane mraka. Kolumna se nadovezuje na pesmu poezije Budi tu. Ugasi svetlo, diši i ne boj se. (prim.aut.)

Slobodno ugasi svetlo, nije strašno. Iz mraka se najlepše vide gradska svetla. Velikih i malih kuća krcata su beogradska brda. Čak i te staklene zgrade noću ne izgledaju tako strašno. A tek ovi novobeogradski blokovi, tako su pitomi noćas. Ako malo zastaneš, na primer baš tu, i usredsrediš se na sva ta svetla, primetićeš da nijedno nije isto. Ne mislim na nijanse, boje ili modele osvetljenja, već na taj milisekund treptaja, vidiš? Svaki je drugačiji, ima svoju amplitudu, ujednačeno kretanje, slični su, ali nisu isti. Baš kao što od hiljadu srca, nijedno ne kuca isto, slično da, ali ne isto. Najlepše je kraj reke, kad se ta svetla pomešaju, pa isprepliću sa talasima Save. Sve to deluje kao besmislen haos, ali zapravo, baš tu kad zastaneš gde si sada, sve dobije dugo traženi smisao.

Nekako je normalno da u svemu tražimo smisao, razlog i objašnjenje. Samo što nije baš normalno očekivati da ćeš uvek dobiti odgovor. Ne moraš sve da znaš, ne moraš da za sve imaš objašnjenje. Ne moraš nikome ništa da crtaš, niti da dobiješ svaki jebeni odgovor. U redu je, nekad je samo dovoljno da stojiš tu gde si. Da budeš tu. Nije strašno ako nešto ne znaš. Zamisli koliko toga ima što nećeš saznati i dobro je što je tako.

veruj

Važno je i da veruješ. Za početak da možeš svakog jutra ustati, oprati zube i uraditi ono što od sebe očekuješ. I da će svakog jutra izaći sunce, ne možda uvek u isto vreme, ali ono će se pojaviti. Veruj i u besmislice, lepe filmske krajeve, refrene pesama, poeziju, priče prodavaca cveća i veruj u nepoznato. Ja verujem u ta svetla, toliko puta su me naterala na let iznad grada. Verujem im zato što znam da se iznad svakog nesinhronizovanog treptaja krije život, nečija priča, krije se neki razgovor. Na desetine hiljada reči izgovorene samo u jednom danu, milion koraka koji su se mimoilazili, nečiji su išli na ručak, nečiji u toalet da plaču, opet neki su se smejali uspehu ili glupim vicevima, i sve to je ostalo tu – pod tim svetlima, lebdi u univerzumu.

Čeka svoju publiku, ulične lutalice, pse, pecaroše i zgubidane koji prelaze mostove plašeći se da im možda taj prelaz neće biti poslednji. I neće, nikada neće, zahvaljujući svetlima koja trepere baš kada treba i kako treba.

Vidiš, nije strašno s ove strane mraka. Malo ti treba da se privikneš i onda spoznaš tu drugu stranu. Naučiš mrak – to se uči na svojoj koži i onda je lepo. Lepo je kad nije strašno, nekad mora da bude, ali onda prođe. Onda se smeješ tome, i tvoje svetlo to zabeleži, sve to što preživiš. Kasnije tvoj odsjaj bude u grupi onih koji nekoga prošetaju gradom. Ugasi svetlo, ne boj se i diši, sa druge strane su ta svetla i dok ona trepere, niko od nas u ovom gradu neće šetati sam.

BUDI TU


hajde probaj
samo jednom
da zastaneš.

osvrni se
oko svoje ose.

postoji toliko toga -
i ti si tu,
u kvartu,
gradu,
univerzumu
i vremenskom toku.

I samo probaj
da svega postaneš svestan
jer tako ćeš
na kraju
sresti sebe
i sve
od čega si
satkan.

ne moraš uvek
sve da znaš
i objasniš.


važno je samo
da veruješ
i budeš tu.