Od priznanja

Šta kažeš, imaš užasne snove? Ne znaš šta ćeš od sebe, je l’ da?

Sanjaš lavirint, košmare, jurcanje, ljubav, sanjaš da te nešto juri, od nečega bežiš, je l’ da? A kad se probudiš – ništa. Sve je prazno.

Prekinuću tvoj tok misli sada, zato što je to i moj tok misli. Moramo da se presaberemo, okej? Pravimo sranja. Ne radimo ono što smo se dogovorili. Zaglavili smo se u lošijoj epizodi Dana mrmota i nikako da odigramo krug kako treba. I ti se sad sigurno pitaš šta je to što se radi kako treba. Ni ti ni ja nemamo odgovor. Pred nama je nešto neopipljivo čega se plašimo, jer to neopipljivo traži da budemo malo hrabri. Daj, nikad nismo bili pičke, šta nam je u poslednje vreme? Šta nam je sa ovom decenijom? Jesi se i ti to zapitao, a? Puklo te malo, pa bi da uzmeš stvari u svoje ruke, kapiram. Tako se osećam.

Razmišljao sam, kao i ti, o početku. Ali ne ovom koji nam predstoji, već o početku – početku.

Je l’ se sećaš kako si se plašio mraka? Ispod kreveta krilo se ono stvorenje, crne kože, pune krljušti, sa crvenim tufnama. Imalo je izveštačeno ljudsko telo sa glavom ribe, oštrih zuba i bez očiju. Mogao si da se zakuneš da čuješ kako diše i grebe kandžama po dnu kreveta. Spavao si sa upaljenim svetlom dugo, a bio si veliki dečak. Ne sećam se ni ja odakle baš taj oblik, ali sam ga odlično upamtio. To je iskonsko zlo iz tamne strane dečjeg uma. I dalje ga se plašim pomalo.  

Je l’ se sećaš kad si prestao da se bojiš mraka?

Kad ti je golub prestavao na simsu, sakriven. Kada je počelo bombardovanje. Zašto se bombi nisi plašio? Znao si da je to stvarno, da negde udara, čuo si starije kako pričaju, video kako se oni boje. I sad, ti i ja se pitamo – kako smo uspeli da se plašimo nečega što ne postoji, a ignorišemo ono što ruši zgrade i ubija?

Suštinski, danas imamo trideset i dve godine i još uvek se plašimo svega što nije opipljivo. Spreman sam ti priznam čega se plašim, ti samo klimni glavom kad pogrešim. Ćutanje znači odobravanje.

Bojim se često da uzmem stvar u svoje ruke. Da zapravo čvrsto zakopčam svoju kožu i ne pokušavam da pobegnem iz nje. I da baš svaki dan budem ono što hoću i ono što jesam. Kao i da kažem izvini. Bojim se da iskažem bilo koje osećanje, makar to bila ljutnja. Čak i da plačem, pa se krijem iza tužnih filmova, Siniše Mihajlovića i Totijevog odlaska u penziju.

Strah me je da završim zbirku poezije jer znam da će me ogoliti do koštane srži. Bojim se, jebote, sebi da priznam šta osećam, da sebi zamerim i oprostim.Bojim se ovog razgovora sa sobom, iako to sada upravo radim. Navučen sam na samoću; nemam potrebu da pričam o bilo čemu, sa bilo kim, bilo gde. Volim da maštam, u mislima pobegnem od sveta i ne osvrćem se. Bojim se što to volim.

 Dužina jezika mi nikada nije ispravna – nekada je predug, nekada prekratak, ne umem da pogodim idealno vreme. Bojim se što mi često do toga nije stalo.

Bojim se, bojim se, bojim se.

Jedino se ne bojim toga što se bojim, kapiram da sam svestan i da samo treba da se vratim na početak pasusa i uzmem stvari u svoje ruke.

Ćutimo, a? Tako sam i mislio.