RESET DUGME

start new game

Danas je deseti dan kako ne radim ništa korisno. Živim mehanički, kao naprava luna parka – ubaciš žeton i zabava počinje. To je deseti dan koji pred spavanje zaboravljam.  

Kada se vratim s posla nekoliko sati provedem u ležanju na podu. To mi prija, manje me bole leđa i lepo se opustim. Obično nešto i skuvam, u ovih deset dana sam imao inspiracije da stojim kraj šporeta i čekam pravo vreme za hladnu zapršku – kuvao sam šareni pasulj sa suvim rebrima. Par dana kasnije punio sam paprike i bio sam srećan što sam dobro procenio koliko paprika će stati u ovu šerpu. Dobro sam birao i nije bilo viška, jer obično bude. Pasulj je bio odličan, paprike solidne jer im je falilo malo soli.

koraci i greške u njima

I onda izađem u šetnju, posle šest popodne. Iako sve zaboravljam, trudim se da nešto lepo ostane, pa fotkam tople junske večeri. Krošnje lipe su trenutno najlepše u gradu. Oko pet sviće, a oko osam pada mrak. Fotkam boje na nebu, odsjaj sunca u tuđim automobilima, cveće, lonac, tiganj ili tanjir. Dišem dobro. Pazim kako hodam i držim leđa pravo, onako kako mi je sestra objasnila. Bos sam svaki dan. Bavim se tim beskorisnim tričarijama koje su mi mnogo važne. Ne čitam, ne gledam filmove. Slušam istu muziku. Ne održavam rutinu, ne pišem redovno, niti radim sklekove kako sam zacrtao. Ne znam šta ću od sebe. Jutro je reset dugme koje u meni potajno gaji nadu da će baš taj dan biti drugačiji.

Ali neće, jer ja nisam drugačiji. Isti sam. Iste greške u koracima, isto pucam penal i pogađam isti okvir gola, istim putem se vraćam na početnu tačku. U trci koja ima start, ali ne i cilj.

Sedim u kafani, maštam o nečemu – za šta nisam siguran da postoji. Zaljubljujem se nekoliko puta dnevno, pijem više nego što bi trebalo i kupam se hladnom vodom. Volim da hodam, ćutim, sedim na gradskim klupama i posmatram svet. Mnogo je lepo kad naučiš da primećuješ stvari oko sebe – još uvek učim to, ali kapiram princip.

sloboda ili samoća

U ovakvim danima obično bih vrištao u sebi, pomišljao na stotine hiljada scenarija samo jednog prokletog dana ili sata, ali miran sam. Svaki dan prolazi u tišini – izgleda da samo nju pamtim. Ne kajem se, ne prekorevam se. Malo šta me pomera i brine. Ne pitam se da li kasnim i osećam nepoznat dašak slobode.

Danas mi je jedan tip rekao da je opasno kada se navikneš na slobodu, mislivši na samoću. A da li je zapravo imao lapsus?    

U džepovima uglavnom nosim račune, papirne maramice i spiskove za kupovinu. Jednom nedeljno pretresam šta je tu, jer možda je nešto što ne sme da završi u smeću. Našao sam spisak od subotnje kupovine, namirnice za pasulj i punjene paprike, dve pesme poezije i dve novčanice od po sto dinara.

Pred spavanje obavezno pustim I Don’t Care Anymore. Slušam je stalno, jer me u ovom gradu trenutno stvarno malo toga zanima. Sem te slobode ili samoće, nazovite je kako želite, ionako je to subjektivni ugao posmatranja.