Deponija sećanja
Zamisli ogromno prostranstvo čije krajeve možeš naslutiti, jer pogledom nećeš daleko stići, moj um funkcioniše tako – kao ogromna deponija sećanja. Pamtim detalje, sitnice, one delove razgovora koje svi drugi zaborave. Volim kada zalutam tamo i iskopam nešto što deluje kao laž, nešto što mi izvlači osmeh ili izaziva napad panike. Volim sposobnost da se sećam događaja, znam kada su se dogodili, koje godine i kojim povodom. Pamtim dosta toga, mozak mi funkcioniše kao ogromna deponija sećanja. Skladištim i ono što ne bi trebalo.
Takođe, pamtim i tuđa sećanja, čuvam ih, povremeno ih prisvajajući. To su sve one važne informacije iz knjiga, filmova i razgovora, sigurno je da tu ima fikcije i mog fantaziranja, ali… Kladim se da ćeš misliti da sam totalno skrenuo ako ti kažem da se sećam kako je bilo u vremenu pre mog rođenja. Kako i kada izvlačim ta sećanja? Ne znam, ali znam da ih oživljavam. I lepo mi je kad se setim kako sam se osećao te i te godine. Kako je vazduh mirisao i zašto me je boleo stomak. Nije bilo od trešanja, već je bio napad panike, ali tada to nisam znao – sada znam i čak mi je smešno.
Hodanje
Večeras sam hodao gradom. Ništa novo, ali kretao sam se ulicama kojima ne šetam često, tražeći kadrove. Fotkao mi se grad, njegov urbani, umorni duh. Plejlista na shuffle, usporen korak, i negde u Svetogorskoj hvatam to: u pozadini zgrada Politike, u fokusu predratna fasada i samo jedan automobil na raskrsnici. Monotoniju zalaska sunca razbijaju stop-svetla. Vozač uporno drži kočnicu na semaforu, a vazduh odjednom miriše čudno. I lepo.
Sekund kasnije, miris me usisava nazad. Tenzija. Da li ću stići na poslednji autobus? Moram kući na vreme, sutra popravljam ocenu. Juriti poslednji voz za dvojku i prolaz – to je bio stres. Vazduh miriše na početak letnjeg raspusta, friške prolećne večeri i labelo od višnje. Imam jedva sedamnaest godina i keca koji visi. I upravo sam se ljubio sa najlepšom devojkom u svom životu, gimnazijalkom. Trčim od Politike ka Slaviji, padam kod Ateljea 212, ljuštim koleno o asfalt, ali ustajem i nastavljam. I sve stignem – kući na vreme, da popravim keca i odem bezbrižno na letnji raspust.
Sedamnaestogodišnjak
Iako su me koraci i godine odveli daleko od Svetogorske i Ateljea, pretposlednji dan maja mirisao je na sećanja sedamnaestogodišnjaka. Setio sam se i te nelagode u stomaku, kako se Senka ljubila, njenog labela, poderotine na kolenu, lekcije iz Merenja i savijene skripte koju sam vukao sa sobom po gradskom prevozu. Setio sam se jakne i šortsa koje sam nosio, crnih adidas šunjalica sa sivim prugama, njene suknjice i belih starki. Kako smo sedeli na Kalemegdanskoj klupi. Poljubaca i dodira. Setio sam se i moje erekcije koju nisam uspeo da sakrijem. Setio sam se i kako me je smirila, vešto i prefinjeno.
Setio sam se i te poslednje četrdesetsedmice za kojom sam trčao dok mi se niz levu cevanicu slivala mlaka krv. Vozač me je sačekao, pitavši da li mi treba pomoć. Setio sam se i njegovog naboranog čela. Iako se krv uporno slivala te noći, sećam se da o tome nisam mislio, nisam se ni potrudio da je zaustavim. Misli jednog sedamnaestogodišnjaka bile su posvećene oceni, Senkinim veštim rukama i ružičastim gaćicama.
Otreznio sam se od sećanja brzo – nisam ni stigao do Šumatovca, a oblio me je leden znoj. Pitao sam se, kako ćeš sutra odgovarati?
Nikako Miloše, nikako. Sutra ćeš na pijacu po namirnice.
Vrata deponije sećanja se zatvaraju kreće Phil Collins i In the air tonight, noć je odavno počela svoje.
Leave a Reply