O čulima
Kada se fokusiraš na čula, kapi i mirisi kiše su jasniji, oči se fokusiraju na ludački nevidljive detalje. Tada postaješ svestan magije. Kada bi čuo timpan ili usnu harmoniku u drugoj polovini pesme, dok Eta Džejms jeca o ljubavi? Kada bi razumeo bluz? I da li bi ikada bio svestan koliko dlaka ti se naježi na vratu kada čuješ ono čega se plašiš?
Plašim se mnogo toga, spisak bi bio dugačak kada bih ga sastavio. No, ovog dana to nije važno. Važan je miris bagrema, pomešan sa prolećnim pljuskom i iscurelim uljem koje niko neće isprati sa asfalta. Neće jer se neće setiti da se pobrine za bezbednost svojih sugrađana. Verovatno ih ni ne vidi. Posmatrajući ljude koji hodaju po kiši, sve više razmem da smo nesvesni jedni drugih, ali ne mogu da shvatim zašto. Oči su mi sada ušle u onaj režim rada i vide nevidljivo, koliko dobro, toliko i loše. Gledam sve njih, većina je zamišljena, čak ni ne beže od kiše. Eto, pomirili su se sa svime, mogu i sa kišom, toliko da je ignorišu. Da li smo svesni svojeg postojanja? Fokus pogleda se prebacio na odraz u izlogu kafane – uplašio sam se odgovora.
blues
Poneo sam Politikin zabavnik i Goranovu knjigu, čitao sam po autobusima i kafanama celog prepodneva. Popio sam dve kafe i jednu šljivovicu, za doručak. Hteo sam da hodam i obiđem ulice koje nisam godinama obišao pešaka, ali pljusak me je saterao u treću kafanu. Jednom sam bio tu i dobro se proveo, konobar me je prepoznao i u četiri popodne ispred mene spustio veliko točeno pivo. To pivo ima ukus meda. Prvi gutljaj me je razneo, nisam se na njemu zadržao. Stao sam tek kada su tri četvrtine čaše popijene. I još uvek sam u istom kafiću, razmišljam o svojim čulima, strahovima i izbegavam taj odraz u staklu da pogledam u oči.
U ovom lokalu pršti bluz na sve strane, atmosfera je idilična – filmska! Tip, tj ja, se lenjo sklanja od kiše, ne zna se ko je, gde se zaputio i kakva je radnja filma. Baš kao u mom životu. Filmski konobar donosi to prvo pivo, tip puši cigariljose, niko mu ne prilazi, lokal je umereno popunjen i na sve to pršti taj bluz.
filmski
To bi bio neki kratkometražni film, u kome je fokus na tom uživanju, nespretnosti, spontanosti i svakom gutljaju koji je pobednički. Iako je tip notorni gubitnik. Film se završava tako što izlazi sunce, plaća ceh, i odlazi u nepoznatom pravcu, koji je samo njemu poznat. Publika bi stekla takav utisak i možda bi te sitnice, detalji iz pepeljare, zvučnika i pivske pene, nekoga naterale da bude zahvalan na takvim tričarijama.
Sitnice koje te ispune, pa ti opuste vratne mišiće i grč iz stomaka, nisu baš takve. Nisu baš sitnice, znaš, to vredi mnogo više od tog sitniša koji ti zvecka u zadnjem džepu.
Napustio sam lokal i nisam znao gde ću dalje, hodao sam, lutao kao zaludan. Posvetio sam se tim fasadama koje nisam video dugo ili možda nikad, prošao kroz par četvrti, oko jedne zatvorene pijace i boemske ulice u Beogradu. Nadisao sam se svega i trebao mi je zalazak sunca.
boje u nama
Pišao sam u jednom od modernih tržnih centara, kupio limenku piva i otišao na Kalemegdan. Prelazivši pešački, sudaram se sa hiljadu i dvesta turista koji ne umeju da se kreću. Ali jebe mi se, pripit sam, ovo je moj grad i čik da ih vidim. Sa rancem na leđima, bio sam poletan kao srednjoškolac. Hodao sam kao da sam upravo pobegao sa časova, potpuno slobodan i neopterećen. Otišao sam na to mesto, gde se sve lepo vidi i otvorio pivo. I onda se dešava ono, kako kažu Marfijev zakon, sunce se napokon pojavi. Proviri onako šarlatanski, samo da se pokaže, kroz ogroman procep oblaka. Parališe svih hiljadu i nešto ljudi na tvrđavi, oboji nas sve u svoje roze, crvene i narandžaste boje i ode.
Kasnije je ponovo pada kiša, kasnije sam nastavio slušam bluz i gledam domaće filmove koji su me hipnotisali u detinjstvu, kasnije sam se napio kao životinja jer sam pravio koktele sa džinom i limetom. Ali ništa od toga nije važno, keve mi, jer sam i dalje nosio te roze, crvene i narandžaste boje u sebi – verovatno bih primetio da sijam u mraku, samo da nisam bio mislima u filmu, u Beogradu sa početka dvadeset prvog veka. E u tom filmu, bilo je istih boja i isto je mirisao bagrem, u to sam jedino siguran.
Leave a Reply