početak
Alarm je najavio početak novog dana. Video sam nebo bez oblaka i osetio miris proleća. Dan je odmakao u par treptaja – radio sam, posle posla sam učio i glava mi je pulsirala, sada, sada je došlo mojih pet minuta. Imam slobodno vreme da radim da šta hoću, ali ne znam šta mi se radi. Sve mi se radi – i ništa. Tada je barem sve lako, jer imam snage za nešto. Kad se zaglavim, uvek biram da hodam. Svake večeri hodam, barem desetak kilometara, danas neće biti izuzetak. Da li to svakog dana ne znam šta ću od sebe, pa u hodanju vidim jedini smisao? Možda. Tu aktivnost iskoristim pametno. Imam par uslova – nikada ne idem istom rutom, ne pravim pauzu sem kad pijem vodu i nikad ne slušam istu muziku.
Kad hodam, maštam toliko da ignorišem bol u nogama, zaboravim da me je bolela glava. Jedan po jedan naporni telefonski razgovor ispari, oprostim hiljadu i jednu stvar i nadam se da ću hiljadu i dva oprosta zaslužiti, ako ne danas, onda jednog dana. Stopalima dodirujem Beogradske ulice, ali mislima letim kroz grad. Pa tako, nakon zaboravljanja i praštanja, opet imam šesnaest, sedamnaest godina. Mlad sam, jako naivan i krojim pobede svakim korakom, osećam sve mirise proletnjih noći koje nisam zaboravio. Poletan sam, sve ove krivine, pukotine, fasade, tajne prolaze između višespratnica, kroz koje provire sunčevi zraci, vidim, registrujem i pamtim. Fotografišem sve što mi se svidi. Sve to mi daje život, a ja mu uzvratim filmskom pričom u tih dvadesetak sekudni koje podelimo u jednom univerzumu. I srećan sam što sam se obreo u toj priči, makar kao statista.
hodanje i pogledi
Pogledali smo se, dvadeset lepih žena i ja, u gradu. Bilo je tu pogleda koji su trajali koliko i semafor kod Beograđanke. Svaka je hodala kako volim. To su sve žene sa stilom, tako lepo nameštaju kosu, lepo se oblače jer im lepo stoji ovo proleće. Nisam siguran čiji parfem mi se više sviđa, ali najduže se izgubim kad me pogleda crvenokosa. Sekundi tih pogleda otvore sve karte, a to što se zaboravimo posle tridesetog koraka, na to ne marimo. Možda sam im noćas bio simpatičan, a možda pažnju privlači crna majica sa natpisom – PA ŠTA? I stvarno, pa šta ako smo podelili dvadeset četiri sekunde pogleda?
Spustio sam se do centra, samo da osetim miris kokica. Te kokice najbolje mirišu, na celom svetu. Postajem opijen završetkom ovog dana. Trepćem, slike mi kasne i sve izgleda kao film, sniman iz prvog lica. Vidim boje koje oku prijaju, sve je lepo i ne mogu se sveta nagledati. Svetlucanje u reci, narandžasto nebo, zalazak sunca, tragovi sto četrdeteset hiljada aviona koji su preleteli moj grad, sve to me hipnotiše.
Prošao sam pored galerije SANU i setio se izložbu Stojana Ćelića. Pamtim naslov jedne slike – Dan neodređene radosti. I to je ovaj dan.
Volim da hodam ovako kroz centar – kao da mi je prvi put. Uvek mu se radujem zbog toga. Na velikoj raskrsnici stojim i zurim u bilbord, reklama je pocepana ali vidi se jedna reč – Radost. Dakle, dan neodređene radosti, to je ovaj dan.
Leave a Reply