Šta je sreća?

potraga za srećom

Već neko vreme se pitam – šta je to sreća? To je realativan pojam prilagodljiv pojedincu. U praksi, postoji toliko vrsta sreće da je nijedan broj ne može opisati. Nisam mogao da definišem svoju, pa sam je potražio u okolini. Zanimalo me je da li mogu da je uhvatim golim okom, čisto znatiželje radi. Tuđa sreća se ne dira, recimo da je to osnovno pravilo, sem ukoliko neko ne želi da je podeli. To je onda druga priča, to je kao kad podelite cigaretu ili sendvič ili eto jednostavno kažeš da si srećan – nebitno iz kog razloga. Podelio si je i ona lebdi među nama, tu je, uhvatljiva i neuhvatljiva u isto vreme.

Video sam romkinju, gura dečja kolica kojima fali četvrti točak, ali stvari su tako nabacane da odlično balansiraju i nedostatak točka se ne oseća. To što je na kolicima, dobro je zamaskirano u kese i najlone, ništa se ne vidi sem jedne ljuljaške. To su one pletene aesthetic ljuljaške, koje infulenseri kače na plafon ili onda osoba XYZ može da se fotka u svom vrtu ili na nekom balkonu sa dobrim pogledom. Ljuljaška nema nijednu funkciju sem da se fotkaš. Nije to ona kojom možeš da se zaljuljaš pa vrhovima patika da dodirneš nebo. Romkinja kaže da je nekoliko pletenica puklo, ali moći će deca a se igraju, dok ne porastu, a posle nije ni važno. Deca će da se igraju, ona će igru da im obezbedi novom ljuljaškom – e to je sreća.

sreća u hodu

Sunce se vratilo aprilu, hodao sam gradom stapajući se sa senkama, bio sam neprimetan i nevidljiv. Ćutao sam i beležio šta je sreća. Video sam sreću na skoro svakoj klupi Beogradskih parkova, bilo je ljubavi, podeljenih piva i obroka, uspešno rešavanih ukrštenih reči i razgovora koji su reči slali visoko u nebesa. Povratkom sunca, ljudi su počeli slobodnije i lepše da se oblače, retko ko se krio ispod kaputa i zimskog aksesoara. Voćni ženski parfemi su me zavodili. Za samo desetak dana procvetalo je sve što mu je vreme i oči naviknute na sivilo nisu mogle da se nagledaju ponuđenog. Nešto se uzburkalo u mom gradu, sloboda, sreća, nešto što ne umem ali i ne smem, da opišem. Nešto lepo, što izmami osmeh – e, to je sreća. Kad nešto izmami osmeh.

Za samo dva dana napravio sam preko četrdeset hiljada koraka, to je sreća – što to mogu da uradim. Izvadio sam džepni rokovnik koji je godinama skupljao prašinu, napisao tri pesme poezie i dva spiska za kupovinu – to je sreća, jer ponovo ima funkciju. Išao sam na pijacu nekoliko puta u poslednjih deset dana, kupovao samo sveže namirnice i mnogo cveća – to je sreća, jer su mi nedostajale boje i mirisi. Kuvao sam jela koja već kuvam godinama, kao i uvek, svako mi bude bolje od prethodnog – to je sreća jer sam vratio ukuse u život. To je dobro i važno, kad se uveče vratim u stan iz šetnje i još uvek sve miriše na kuvanje, koliko god provetravao. To je sreća, jer tu je neko živ.

nije tako teško

Priznao sam sebi da nisam dovoljno hrabar, pa mi je pao kamen sa srca, jer znam kog bika moram da ščepam za rogove. Kad nešto znaš, pa se samo podsetiš i opomeneš – realno i to je sreća. Kad znaš sa sobom na čemu si, znaš i šta možeš. Samo treba da to uradiš. Samo treba da presečeš. Lako je kad priznaš, presabereš se, presložiš svoje redove i presečeš. Care, to je sve sreća, što si živ i svestan zalazaka sunca, polena i svega što te navodi da o tome misliš. U početku sve deluje teško, ali posle – to je već druga priča.