Strahovi
U poslednje vreme razmišljam o strahovima. Mirna jutra su me vodila ka tom razmišljanju. Jutros sam sam budan ležao neko vreme. Plašio sam se današnjeg dana – zato što je danas drugi kišni dan u nizu. Zato što se danas ništa posebno neće dešavati, popiću prvu kafu, otići na pijacu i za manje od dva sata uradiću sve što moram. Posle toga ne moram ništa. Obično bih uživao u tome, ali danas me je to plašilo. Nije to strah koji ti se slije u stomak i proradi kao grč, to je više ona neprijatna nelagoda. Kao kada znaš da ćeš danas u školi odgovarati ali dve od pet lekcija nisi naučio – a ocena ti je važna.
Ustao sam i uradio deset sklekova, skuvao kafu, pa ponovio još deset komada. Zatim sam napravio spisak strahova koji su mi padali na pamet. Na primer, strah od vezivanja ili rastanka, strah od javnog nastupa, od svađe, sukoba – verbalnog ili fizičkog. Strah od iskazivanja emocija, plakanja, smejanja, izjavljivanja ljubavi. Strah od pozivanja telefonom kad znaš da to treba da uradiš. Strah od toga da ti duboko u sebi znaš šta moraš, možeš i smeš. Ali ubediš sebe da ne smeš. Setio sam se svega što mi je izbilo vazduh iz pluća u poslednjih dvadeset godina. Najveći trn koji mi je jutros upao u oko, nije nemogućnost da uradim sklekove kako želim. Već to što ovu listu mogu da stavim pod jednu frazu – strah od života. I da, već nekoliko nedelja se bojim ove prazne stranice word-a. Prokleti indikator, koji trepće i ne zna za pauzu.
Ljudi koji vole kišu
Gurnuvši razmišljanja i listu pod tepih, obukao sam se i izašao na kišu. Ne volim kišu, drugi dan pada. Rekli su padaće čak tri dana, bez pauze. Bojim se dana bez sunca. Juče sam baš pisao Nemanji, rekao sam kako mi smeta kiša i da nedostaje vrelo letnje veče. Kada na kraju dana na haubi kola popiješ malo, ledeno pivo i pojedeš gurmansku pljeskavicu sa mnogo luka i tucane. Sve to zaliješ ledenim Pepsijem. To pivo nestane u dva gutljaja, u pljeskavici uživaš, popiješ polovinu Pepsija odmah, a drugu polovinu gustiraš.
To traje, tih petnaest minuta, to je ta besmislena sloboda, tada ni o čemu ne misliš, sem o obroku. On mi je odgovorio da mu je kiša baš legla i da je pokisao tri puta. Nije loše pokisnuti jer imaš utisak da ta kiša spere nešto sa tebe. Mislim da je u pravu i rekao sam mu da volim ljude koji vole kišu. To znači da volim i njega, a kako i ne bih. On voli i to letnje veče iz mog monologa, baš kao što voli i kišu.
Zato mi danas kiša nije smetala. Odvezao sam se na pijacu, čekao sam girice dvadeset minuta, ignorisao sam mokre noge zbog preduboke bare koju nisam video. Na pijaci sam video mnogo lepih tezgi, sve mi se svidelo. Uzeo sam malo voća, kod Braće koštunjave plodove, kod Sreleta cveće i nešto zeleniša. Garantujem da bih se zadržao još da nije bilo tako hladno na Vidikovcu, kiša mi nije smetala. Časna reč.
Isparkiravajući sam pogrešno prosledio udaljenost ograde i lepo nabio branik, žabice su poiskakale ali imao sam sreću jer nisu popucale. Vratio sam sve u prvobitno stanje, obrisao auto rukom i nastavio svojim putem, tamo gde se ne radi ništa. Više se toga nisam plašio, ne znam da li sam strah pobedio, ali stranica više nije prazna. To je za danas dovoljno.
Leave a Reply