Vileneo sam umesto njega
Juče sam sve uradio kako treba, napravio sam spisak. Pio sam mnogo vode, hodao, radio sklekove i čučnjeve, jeo po planu ishrane. Pročitao sam tri priče, nekoliko pesama poezije i slušao Rundeka. Odradio sam vežbe disanja, okupao se skoro hladnom vodom i dugo prao zube. Spremao sam se za pravednički san, osećao sam to, bio sam umoran i telo mi se gasilo.
Izgubio sam pojam o vremenu, mislio sam da ću zaspati svakog treba, izgleda da je moj um imao druge planove. U odnosu na telo, radio je u drugoj brzini. Misli su se rojile kao ljudi željni martovskog cveća, u nadi da su se konačno otarasili zime. Prvo mi je bilo hladno, zatim toplo, smetalo mi je svetlo sa ulice, pa buka, ali zatvorivši prozor, nisam imao vazduha. Pa sam bio žedan. Popio sam mnogo vode i pokušavao da se namestim onako kako treba. I pravo da vam kažem, stvarno nije bilo ni do položaja leženja, ni te toplote ili vazduha. Kako bih sklopio oči, počela bi žurka. Kao da u paralelnom univerzumu imam dvojnika i on naravno ne spava kad i sav normalan svet u ovom univerzumu, već vileni. Vileneo sam umesto njega.
Četiri spiska
Izdeklamovao sam razgovor koji treba da obavim sa šefom i raportiram zatečeno stanje, isplanirao sam kako ću se organizovati za veliki petak i krenuti u nabavku. Napravio sam četiri različita spiska za kupovinu, šta me čeka sutradan, šta za vikend, šta sredinom sledeće nedelje i šta na Veliki petak. Planirao sam kakvu ću salatu praviti, koju ribu spremam, koliko pasulja za prebranac i šta ćemo za Vaskrs. Tabak je presavijen, plan imam. Sve je pohranjeno u skladištima mog uma, koji pamti sve bitne i nebitne stvari i sve drži u jednoj fioci – na njoj piše Nešto baš važno.
Pomislio sam da ću konačno zaspati, ipak su spiskovi tu, plan obilazaka dućana i pijace je tu. Imam kritične tačke u tom planu, gde tačno menjam tempo i pristup. Nisam zaspao. Ona voda koju sam popio kao nezasit, e pa znaš šta je bilo sa njom. Nakon toga, sedeo sam na ivici kreveta i brojao do tri stotine četrdeset. Brojao sam polako, tako da sam sigurno proveo barem šest stotina sekundi u tom položaju. Kako ću sutra ustati na posao? Odavno je prošla ponoć, prolazi i dva sata.
Vratio sam se u krevet i vrteo se još neko vreme, za koje sam uspeo da osmislim radni naslov trećeg romana i prvo poglavlje. Nakon toga sam prešao u režim maštanja, kako imam pedeset strana toga i kako šaljem jednom tipu koji takođe piše i ide na pijace i razume se u te stvari. Bio sam zadovoljan, uzbuđen i nestrpljiv. Kao da me sve to sutra stvarno čeka. Mislim, možda me i čeka samo ne baš sutra, već nekog drugog sutra, ali tu je.
Jutro
Probudio sam se rano, deset minuta pre nego što bi budilnik zvonio. Imam dva prozora u svet, jedan je okrenut ka istoku i kada sunce izađe, tačno ulazi u moju sobu. Drugi je okrenut ka severu i kroz njega gledam kad se probudim. Tu najviše mogu da vidim nebo, mogu odmah da procenim da li je oblačno i kakav dan može biti. Ta procena nije skroz pouzdana, ali to je sve što imam nakon buđenja. Jutros te informacije nisu bile pouzdane uopšte, jer sam noćas spustio roletne i sebi onemogućio pogled na svet. Probudio sam se odmoran i prespreman. Na sve. Ponovio sam sklekove i čučnjeve, kao juče, ponovio sam redosled čitanja proze. Skuvao kafu i iscedio limun u čašu mlake vode. Još uvek uporno ubeđen da sve radim kako treba.
Sećam se spiska i svega od noćas, pomeravši još jednu kutiju u skladištu fioke Nešto baš važno, jurio sam ka firmi. Pevao sam Mystify od INXS-a i Čuvam noć od budnih od Leb i sol. Između ostalog, to sam noćas i radio, to jeste baš važno. To što je bilo do mene.
Leave a Reply