Miloš Milenković

Kap se sliva niz jagodicu, ali nije suza, već tragovi prolećnog pljuska. Odmah iznad savršene krivine kapljice zasijalo je zeleno oko. Braon zeleno, pod dređenim uglom svetlosti postaje maslinasto. Kosa joj je vezana u punđu, zbog kapuljače nepromočive jakne, morala je lepo da upakuje kosu. I dobro se zaštitila, stvarno, provukla se samo ta jedan kap i ostavila trag na obrazu. Kasno sam shvatio da je primetila da je gledam, iako je to trajalo petnaestak sekudni. Oči joj sijaju u polumraku i smeška se. Nas nekoliko nesrećnih šetača se zadesilo na ulici, baš kad je počelo da lije kao iz kabla. Nebesa su se otvorila, stvarno bi bilo dobro da i anđeli slete na zemlju, uz svu tu kišu. Sačekao sam da se malo umiri, navukao kapuljaču pamučne dukserice i krenuo svojim putem. Jedini sam bio nestrpljiv, te sam svoje saputnike ostavio u čudu, ispraćen pogledima. Hodao sam polako, kao da kiša ne pada. Nije me zanimalo što se natapam, sve ove kapi su smešne, odavno je kanula ona što je prelila čašu. U sebi sam imao dva promila i još nekoliko sumnjivih tableta topile su se u mom želudcu. Čekao sam, trebalo je već da deluju. Više puta sam u šali govorio da je ova godina protiv mene, zapravo sam jutros shvatio nije samo godina, već decenija. Ali, nemam pravo nikoga da krivim, sem sebe. Jutros sam zakucao poslednji ekser na svom sanduku.

Rešio sam, moram da odem. Ne umem dalje. Došao sam do kraja puta, sa svih strana su zidovi, van koji me čekaju ambisi. I više se ne bojim. Zaputio sam se ka tački rastanka, ohrabren pićem i opijatima, hodao sam kao pravi džek. Kao dasa, glavni u gradu, pobednik. Ironično, osećao sam se suprotno od toga. Nisam čak ni cigarete mogao da pušim, jer su i one bile natopljene. A baš sam pomisio kako će taj poslednji čin ovog filma biti epski. Kako se približavam cilju, misli mi se roje, o svemu. O miševima, ljudima, sportu, propuštenim prilikama i svim situacijama u kojima sam se provukao i nisam platio svoje račune. Je l’ to to? Misliš o svemu pa ti bude malo lakše, pa se premišljaš. Koji je ovo, bre, fazon?

Kada sam stigao kod Beogradskog obeliska, kiša je stala i sa Čukarice je počelo da se razvedrava, potpuno sam mokar i iscrpljen. Došao sam do svog poslednjeg odredišta, pogledao te ograde, Savu, šetališta sa obe strane reke. Šareno nebo me je zavodilo. Pomislio sam da umišljam, grad me hipnotiše i ne da mi da odem. I ne, neću otići. Nema kapi koja će da prelije moju čašu, može samo da mi natopi duks i cigarete. Jebeš ti to razmišljanje. Trebalo mi je da protutnjim gradom, pokisnem i promislim o svemu. Ovo je moj grad, moj život. Počeo sam da se smejem, radovao sam se jer ostajem.  

Ala ti gaziš prijatelju, stani malo, gde žuriš? Nisi valjda pošao da se ubiješ? , glasić iz šuškave jakne pokušava da dopre do mog mozgra, kroz roj misli koji me odgovara od samoubistva.

Pa seko, kako si znala? Baš sam pošao na poslednju cigaretu. , odgovorio sam bez razmišljanja.

U, jebote. Pa što? Hajde da to ne uradiš večeras, možemo da pričamo. Evo imam cigarete, suve su. , pružila mi je paklicu, ruke su joj drhtale.

Hej, ne brini, došao sam do ove tačke, i grad me je hipnotisao, pa sam baš pre tri minuta odlučio da ipak neću da skačem. Nego, je l’ imaš upaljač?

Imam, bato. Imam. Evo izvoli.

Pušili smo, jednu po jednu, dok nije ostala bez cigareta. Drhtali smo od nikotina i adrenalina. Ona jer provodi vreme sa čovekom koji je do pre nekoliko minuta bio samoubica, i ja koji sam mislio da sam samoubica. Kad sam došao k sebi, shvatio sam da je to žena kojoj oči sijaju.

Jesi ti to mene pratila?

Nisam, mislim jesam, ali stvarno idem u ovom pravcu, ali autobusom. Nego me zanimalo gde ćeš po kiši tako neadekvatno odeven. Onda si ti mnogo žurio, a ja sam pokušavala da te stignem.

Što me nisi vikala? Gazio sam kao da me neko juri, nisam imao pojma da me ti juriš.

Nisam te jurila!, rekla je namrštivši se.

Nego?

Nešto me je vuklo da te pratim.

Gledali smo se neko vreme, raskopčala je šuškavu jaknu i raspustila kosu. Bila je to nijansa smeđe i tamno crvene, presijavalo se pod uličnim svetlom, baš kao i što joj se boja očiju prelama. Hodali smo polako, ka njenom autobuskom stajalištu. Zove se Nina, mlađa je pet godina i radi kao programer u velikoj i važnoj američkoj firmi. I možda se znamo iz viđenja, srećemo se na pijaci svake druge subote, koja je tačno na pola puta između nas.

E pa ove subote se možda sretnemo? , pitala je.

Može, u jedanaest u pekari kod Goranca?

Dogovoreno.

I ušla je u poslednji autobus koji ide ka Novom Beogradu. Može sama, rekla je, tu živi čim pređeš most. Morao sam da obećam da neću prilaziti mostovima barem neko vreme. Pitala je na kom spratu živim, na šestom, pa sam obećao da ću zaobićii izlaz na terasu izlaziti barem par dana. I na cedulji mi je napisala broj da je pozovem, ako mi se opet neke ideje budu motale po glavi.

Propustio sam sve, trole, tramvaje i autobuse. Hodao sam polako, opijen prelamajućim bojama i mirisom lipe. Kada sam se vratio u stan, na čistom papiru sam napisao : SUBOTA 11h, kod GORANCA, ispod nažvrljao njen broj i ime NINA.

Okupao sam se, obukao čistu garderobu i nastavio tamo gde sam stao. Pisao sam oproštajno pismo i pio viski. Pročitao sam to, to je dobar tekst, uvod u nešto, nikako nije kraj. Nijedna rečenica nije obećavala niti vodila ka oproštaju. Krišom sam sebe ubeđivao da to ne uradim. Nisam, niti ću. Kopirao sam ceo tekst u novi word dokument i počeo da pišem o novim počecima, drugim šansama i važnim stvarima koje su dobri razlozi da nijedna kap ne prelije tvoju čašu. A ako dođe do vrha, sve to ispiješ, namrštiš se, protrese te i nastaviš dalje. To je važno. Do jutra sam završio Jameson i prvih četrdeset stranica novog romana. Jutro me je dočekalo bez oblaka, širom sam otvorio vrata i pustio miris lipe, crvkut ptica i ulica posle kiše, da me podsete kako je lepo kad dočekaš jutro.