mamurluk i vraćanje u prošlost
Jutros sam se probudio mamuran. Umio sam se hladnom vodom i dobro sam otpio sa česme. To mi je najslađe, još otkad je bilo zabranjeno, pa ipak utrčiš u kuću posle fudbala i piješ dok te ne uhvate. Pijenje vode sa česme bilo je zabranjeno jer je moj ujak kao mali isto to uradio, pa su mu se naduli krajnici i počeo je da se guši, ali njegova majka, moja baba, reagovala je i spasila ga. Dobio je kasnije temperaturu i antibiotike. Nisam bio siguran da je to baš zbog hladne vode, jer nisam stručan, ali lekar je tako babi rekao.
To je bilo jedno od osnovnih pravila koja sam kršio. Pio sam vodu sa svake česme, ma koliko god mi prljave ruke bile, pio sam vodu sa drugarima iz iste flaše posle fudbala ili basketa, i to je bila flaša koju smo našli kraj igrališta, malo je oprali pod jakim pritiskom sa česme i nije nam bilo ništa.
čovek na zadatku
Nakon osvežavanja i vraćanja dvadeset godina unazad, otvorio sam prozore i zimski februarski šamar me je tako odvalio, da lek za glavu nije bio potreban. Imam dva jednostavna zadatka – odlazak u kupovinu sa spiskom, spremanje ručka i onda mogu iz sve snage da radim ništa. Spisak za kupovinu je jednostavan, kaže ovako – novine, tofu, grisine, brokoli, karfiol, kruške, kajmak. Dakle stvar je prosta, sve mogu da kupim u tri prodavnice, koje su jedna preko puta druge, sve mi je usput i mogu da idem peške. Sve je isplanirano i ide kao po loju, jedna, pa druga radnja su obiđene, baš tu kod piljarnice vidim prizor koji mi oduzme noge.
Plava žena bira kruške, one koje se meni sviđaju, sada mi se sviđa i ona. Na bezbednoj udaljenosti stojim i iza naočara za sunce krijem ispitivački pogled. Zanima me kako bira kruške, da li uzima nasumično ili ima neki kriterijum. Uzela ih je desetak, to je trajalo, definitivno ne uzima nasumice. Dva puta je namestila naočari za sunce i kačket, onda je platila sve, nasmejala se blistavo i otišla. Kolena su nastavila da mi klecaju kada sam video prvi mladi luk i rotkvice ove godine, i to baš prvog februara. Volim miris mladog luka, kako mirišu peruške, kako škripe kad ih pereš. Kupio sam tri veze, i stavio ih da vire iz cegera, a kada sam ga okačio o rame, peruške su mi golicale bradu. Ove nedelje je možda duvao jak i hladan veter, mirisalo je i na sneg, ali ja sam imao svoje proleće.
Nedeljni ručak.
Nedeljni ručak se sastoji od tri jela – karfiol čorba sa rezancima, pirinač sa povrćem i piletina u paradajz sosu sa kukuruzom. Čorba mora da bude gusta, rezanci su tanki i sipao sam tri pune šake. Pirinač mora da bude kremast, i ima jedan fazon – pustio sam ga da se kuva malo duže, nekoliko čaša vode je ukuvao, i kada je već bio pred kraj, dodao sam kocku putera. I tad pirinač ne guši, tad je u drugoj dimenziji ukusa. Za piletinu nema posebnih fazona, samo sam umesto dve, dodao tri šake kukuruza. Paradajz mora da bude potpuno raskuvan, meso mekano, ali kukuruz mora da ostane tvrđi, mora da puca kad ga zagrizeš. Samo o tome sam vodio računa.
Kad se organizujem na tri ringle, ovakav ručak se skuva za nešto više od sat vremena. Sredio sam kuhinju, okupao se i legao da ne radim ništa. Nešto me je kopkalo, da nešto nisam uradio. Možda sam propustio da kupim nešto. Potražio sam po telefonu, nije bilo novih poziva ili poruka. Poslao sam tri, koje sam propustio sinoć. I onda sam opet rešio da ne radim ništa, sem da slušam Alice in Chains. Proverio sam, sve od zadataka danas je ispunjeno. Pretresao sam džepove kaputa, video da ništa nisam izgubio. Tu je sve. Za svaki slučaj, pogledao sam ponovo na papirić koji je ispao iz džepa kaputa.
To je bio spisak, ali ne današnje kupovine, već ko zna od kad. Na spisku je bilo svega, nedostajala je samo sreća – ali to se stvara, ne kupuje se. Kao kad popiješ vodu sa česme, prekršiš pravilo, zaljubiš se u ženu koja kupuje kruške, kupiš mladi luk prvog dana februara i precrtaš još jedan dan do početka proleća.
Leave a Reply