Konačno sam
skinuo godišnjak,
nasmejana lica generacije
krasila su nevešto okrečeni zid
više od decenije ipo.
Skinuo sam sliku,
jer više nemam srca
da lažem ovu decu,
kako će sve biti u redu
i da niko od nas
neće biti sjeban.
Vidim lica fizičara,
matematičara, lekara,
rokera i gitarista,
vozača Formule 1.
Par minuta posmatram
upražnjeno mesto na zidu,
ali gorčina ne prolazi,
belina zida me ne leči,
već pruža novi oblik bola.
Daleko od očiju
još nije daleko od srca.
Leave a Reply