Miloš Milenković

Stojim pored automobila, kažiprstom nervozno kopam ranu na palcu do njega, malo me boli, ali to je ono što mi treba. U kancelariji je kao u sauni, oznojio sam se, i sad mi nije prijatno napolju, vetar sa Save opominje da se sklonim unutra i presvučem. Ali nijedno nije opcija. Hoću da stojim dok mi je hladno i dok iracionalno paničim. Od vetra mi suze oči i svet vidim kao jednu veliku mrlju – paleta boja mog ograničenog pogleda ne obećava mnogo. Sledeći sam na redu, ulazim unutra, skidam kaput i popunjavam upitnik. Ovo radim prvi put, ne bojim se igle, ali ne volim ljude u belim mantilima. Saznajem koja sam krvna grupa i koliki mi je pritisak. Lekar me savetuje da više spavam i da ne preskačem doručak. I onda sedam u najudobniju stolicu na svetu, okrećem glavu na drugu stranu i stežem pesnicu, sve po naredbi. Kratkotrajni bol je signal da je igla unutra, crevo ide preko moje ruke i posle nekoliko trenutaka osetim toplinu krvi koja se sliva i puni kesu.

Teret. Polako se smanjuje sav pritisak. Suludo je, ali setio sam se glumca koji je odsekao sebi prst, da bi pustio lošu krv da otekne. To mu je tada delovalo kao jedini način. Veliki i sluđeni Miki Rurk. Pet ipo minuta je bilo sasvim dovoljno da iz mene istekne pola litre krvi. Ne usuđujem se da kažem da je to loša krv, jer nekome će koristiti sigurno, kažu mi da sam dobra krvna grupa. Za tih par minuta, oluje u meni su se stišale. Razmišljao sam o stvarima koje negde skladištim u umu, ali o njima nikada ne mislim. Na primer ne sećam se da sam razmišljao o vrapcu Živku, kojeg sam spasio od momaka iz ulice. Pre dvadesetak godina, vraćajući se iz škole video sam dva tipa kako grudvama gađaju nešto – imaju metu. Poželeo sam da gađam i ja. Video sam da gađaju vrapče zaglavljeno u mokrom snegu. Žustro smo se raspravili, sevnule su pesnice, ali vrabac je završio na sigurnom – u mojim šakama. Zatim na toplom u improvizovanoj kućici. Oporavio se za par dana, jeo je pšenicu i napio se čiste vode. Iako je to za njega bio siguran smeštaj, gde je toplo i klope ima u izobilju, nije hteo da ostane. Otvorili smo vrata i posle pola sata ispitivanja terena, izleteo je na terasu, napravio krug i nestao. Plakao sam za Živkom, ne jer je otišao, prirodno je bilo da ode, navijali smo za opravak i pobednički let. Samo, ne volim rastanke i svaki mi teško padne.

Danas sam razmišljao o Živku dok su poslednji mililitri natapali onu vrećicu i dok je aparat obaveštavao da sam ispunio normu. Uraditi nešto, ispuniti zadatak ili normu, to je važan zadatak u životu svakog čoveka – naročito kada je to nešto što ne moraš da uradiš, ali hoćeš. Još je važnije kada nešto nećeš ali moraš – i opet ga uradiš podjednako dobro kao da si hteo. Radio si protiv svoje slobodne volje, da bi na kraju zadatka bio slobodan. Biti čovek koji rešava stvari je stvar hrabrosti i umeća. Pokretačka energija može svuda da se nađe, i ona ispunjava tu krv, daje joj toplinu.

Na kraju dana sam bio miran. Ništa nije moglo da me poremeti. Vratio sam se u stan, napravio salatu sa mladim spanaćem i dve vrste ribe, dodao sam balsamico o kojem sam mislio već par dana, začini i mnogo čilija, i za kraj narendaon beli luk. Ne idem ni sa kim da se ljubim večeras, pa mogu da dodam belog luka koliko hoću. Ustvari, i ako ideš da se ljubiš sa nekim koga voliš, opet ćeš narendati beli luk – ali u toj priči on uopšte nije bitan. Bitno je samo da se volite, sa belim lukom ili bez njega. I bitno je uradiš nešto, naročito nešto po pitanju onoga što te muči. Danas me ništa nije mučilo, ostavljen sam na miru. Navukao sam staru teksas jaknu i hodao dok me listovi grčevima nisu molili da stanem.

Odavno nisam bio ovako miran, kao danas, pa sam napravio spisak stvari koje su mi se svidele u poslednje vreme:

–  dobrovoljno davanje krvi,

– što sam sreo davno preboljenu ljubav,

– to što mi nije zaboravila da nisam hteo da joj napišem pesmu,

– platonsko zaljubljivanje na samo par dana, dovoljno da poletim,

– miks mladog spanaća sa balsamicom i začinima,

– knjiga koju čitam,

– kako hoda i kakve mrežaste čarape nosi tuđa žena,

– sviđa mi se nesanica koja mi se vraća, jer noćima čitam i dani brže prolaze

– što proleće stiže za manje od pedeset dana

– pasulj koji sam kuvao prošle nedelje i jeo ga nekoliko dana

– nove patike

– film Amarcord, o kome sam mislio danima

I to što sam jednog četvrtka bio mnogo miran, to mi se najviše svidelo. Sve što mi se sviđa, hoću da ponovim.