Miloš Milenković

Umesto spavanja, zagrlio sam mašinu i celu noć se vozio bez kacige i cilja. Junske večeri nisu tako sveže, raskopčao sam jaknu, pustio krv i svu bol iz rebara. Osetio sam kako mi se kosti i pluća pune prolećnim mirisima i polenom. Pod mojom kožom više niko ne stanuje, nema tragova živog bića. Samo mirisi i polen. I to je dovoljno da znam kada da kočim ili dodajem gas. Bulevarima sam prolazio na desetina puta, od Novog Beograda, do Zemuna uvek različitim putem, ukoliko se neko barem malo drznuo da me prati – ne bi mogao da me uhvati. Vešto sam bežao od svega, odgovornosti, ljubavi, obaveza, posla i najviše od sebe. Išlo mi je za rukom da se pretvorim u nekog drugog i malo manje budem ja, ustvari, uopšte da ne budem ja. Uglavnom, želeo sam da budem niko, jednom sam uspeo u tome i bilo je savršeno.

Noć vodi priču, dok grad spava. Zastao sam na nekoliko raskrsnica, da bih fotografisao nešto što inače nikada ne bih video preko dana. Kao pravi gradski džiber, ostavio sam motor na sred ulice, vadio fotoaparat i šetao se kao da je sve to moje. Fotkao sam narandžastog mačora, nema šanse da mačka ima ovoliku glavu. Mačak je dremao na ogradi, nije spavao jer na ovako uskoj betonskoj gredi se ne spava, može da se padne. On je dremao i povremeno otvarao oči. To sam uhvatio. Ispoštovao je, jer gradske mačke sve znaju u ovom gradu, najbolje od svega da se ponašaju. U drugom delu grada, iznad odavno zatvorene zanatske radnje i male kućice, sa kosim krovom, neko je uradio mural. Pas sa engleskim kačketom, cigaretom i brzim naočarima za sunce. Za ovakav mural, potrebno je veštine. Ali za poziciju, potrebna su muda. Neko je morao da hoda po upitnom krovu, da se popne, verovatno u sred noći i odradi ceo zid. Stara kućica je naslonjena na takođe predratnu zgradu, ali ne izgleda tako lepo kao zgrada. Deluje umorno, samo se naslonila, tek da se odmori.  Sa kaldrmisane ulice uhvatio sam dobar kadar –  tipa koji sedi na širokom stepeniku stare gradske pekare. Tip nema gde da spava i to je očigledno. Ima kartonsku kutiju sa dva parčeta pice, Baltik votku i kutiju cigareta. Oko zglova desne ruke visi mu tranzistor, sluša neku romsku radio stanicu u ovo doba. Nikoga ne zarezuje jer ne vidi dalje od svog obroka i pića. Deluje bezbrižno, podvio je nogavice prljavih farmerki, jer nije više tako hladno u Beogradu.

Iznad zone noćnih klubova i video sam red parkiranih taksija. Nijedan ne stoji po propisima. Okrenuo sam krug i vratio se. Stao sam preko puta naspram njih i fotkao lice svakome. Bilo ih je šest, nijedan nije imao ispod četrdesetak godina. Dva tipa su imala identičan pogled, zabrinuti čekaju nešto ili nekoga ko neće doći. Jedan je rešavao urštene reči, kao svetlo koristio je malu prenosnu lampu, na punjenje, sa Temua. Ostala trojica su se okupili pored belog Passat-a i pratili su neku utakmicu, izleda da Jokić igra. Ili tako nešto. Sportski tipovi, svi su nosili sportske Puma patike, lagane za vožnju i trenerke, kompleti. Inter, Napoli i PSG. Fali im treći iz Italijanske lige, pa da imaju svoju Serie A.

Pred svitanje, krenuo sam nazad i poslednje što sam gledao kroz objektiv jeste izlog knjižare, sa mojom njuškom na njoj. Nova knjiga, tu je i intervju i promocija tog i tog datuma. Sećam se tog uspelog pokušaja da budem niko, bilo je lepo i voleo bih da se ponovi.

Pred kraj noćne avanture svratio sam do Ljupčeta na burek. U redu ispred mene stajala je žena, ista Monika Bellucci. Naručuje burek sa sirom i jogurt. Seda ispred i jede burek prstima. Sedam naspram nje i blenem u nju kao majmun.

Izvinite što ovako blenem, ali Vi ste Monika Bellucci koja jede burek. Bavim se fotografijom, pa da li bi Vam smetalo da Vas fotografišem? – nisam izdržao da ne pitam.

Pa, hvala što pitaš tako ljubazno, mislila sam da si jedan od manijaka koji će da blene do beskonačnosti u mene. Smetalo bi mi da me fotkaš dok jedem. Je l’ mogu da pojedem ovo do kraja, pa da pitaš za broj ili mora to fotkanje? – odgovorila je.

Jeli smo u tišini. Nismo se gledali, ali sam mislio na nju, trudio sam se da je gledam u odsjaju stakla. I to je primetila. 

Daso, evo ti broj na salveti, pazi da ga ne umastiš. Ako je broj pravi, javiću ti se. – prekinula je neprijatnu tišinu.

Važi, gospođice, dogovoreno. – uzvratio sam jednim od onih ciničnih osmeha koji kaže kaže skinuću te kad tad.

I super ti je ova knjiga, nemoj da mi se foliraš tu. Čujemo se. – pokazala je rukom, kao da ćemo telefonirati, okrenula se i otišla. Pročitala me je kao prolog.

Vratio sam se kući, okupao se i seo za laptop, želeo sam da pišem o lepoj ženi koja jede burek dok se Beograd budi. Volim da pišem o lepim ženama i njihovim navikama. Prvo što sam napisao je Monica Bellucci jede burek u Beogradu. I tad sam shvatio, misao me je presekla kao mač – salvetu sa brojem umastio i bacio samo par minuta nakon našeg rastanka. Nastavio sam da pišem o fantastičnoj ženi, smejući se na sav glas sopstvenoj nepromišljenosti. Noćas nisam uspeo da pobegnem od sebe, i to je bio redak slučaj kada to nisam zažalio.