Miloš Milenković

Od dvadeset i šest dana ovog meseca, aktivno sam hodao dvanaest dana. To znači da sam u tih dvanaest dana pravio minimum deset hiljada koraka i to je odličan rezultat. Uzeo sam u obzir da je padao sneg, temperatura je išla u minus a u poslednjih nekoliko dana duva košava. Uglavnom hodam bez jasnog cilja, bitno mi je da ruta nikada ne bude ista, uvek jedan deo promenim. Mora da ima napora, uzbrdice ili velikih stepenica, zaravni gde mogu da uhvatim dah i nizbrdice kada opuštam mišiće nogu. Hodam bez pauze i uvek popijem litar vode. Moram da slušam dosta brzu muziku, da me povuče kad pomislim da ću da kiksnem. Ali okej je da se kiksne, ako si toga svestan. Ako si svestan da si sjebao nešto, znaš da nećeš više, vodićeš računa. Trud se računa, kiks se zaboravi. Samo je važno kako ćeš da odigraš posle toga. Pazi na svoje reakcije.

Jutros sam se probudio u pola šest. Nisam dobro spavao. Osećao sam grčeve u listovima, u sobi je bilo pretoplo i sanjao sam dugu kosu i jake parfeme, tople usne, nešto što se ni ne sanja. Umio sam se hladnom vodom i uronio u dan.

Na putu do kancelarije video sam dve saobraćajne nezgode, bez povređenih i žrtava. Nekoliko oborenih stabala u parku i autobus u kvaru. Slušao sam muziku dovoljno glasno, kako bih ignorisao jutarnji špic i tenziju koja se uvlačila u svaku žilu ovog grada. Krv mu je prljava, poput ulica. Divlji istok, jer daleko smo od zapada. Na semaforu treperi zeleno, ali ne dvoumim se da li ću kočiti, već dodajem gas i stižem na vreme.

Veliki bulevari razdvajaju blokove zgrada i korporacijske kocke. Na duplim pešačkim prelazima semafor prekratko drži, i ulicu prelazi brzim hodom. Video sam je kako hoda i oduzeo se. Nijedan bulevar nije širok za takve korake. Iako je tmurno i do proleća ima još pedesetak dana, sa sobom nosi proleće. Lep kaput, krem boje, kožne braon cipele sa potpeticom, farmerke i naočari za sunce. Miriše na pobedu. Hoda kao da sve iza nje ostaje u ruševinama. Dajem ruku da tako i jeste. Nosi bežične slušalice i sa nekim razgovara, smeje se. Zaboravio sam kako se lepo smeje i kako ima lepe zube. Najlepša joj je ona trojka, prirodno zaoštrena, spremna da ti pusti krv. Sećam se, jednom je htela da sredi tu trojku, da je dovede u red jer nije savršena. Celo leto sam je ubeđivao da to ne u radi, i da je fora u toj nesavršenosti. Tražila mi je da joj tad napišem pesmu, nisam hteo. Krajem leta smo se rastali, ali trojka je ostala. Iako sam goreo od želje da joj čujem glas, gledao sam je u nadi da me neće videti, ali bilo je nemoguće da me ne vidi.

Kada sam pomislio valjda neće, podigla je pogled i zastala na par metara od mene. Nekome se izvinila i prekinula vezu. Gledali smo se čitav minut, možda čak i duže. Da je vreme stalo, zvuči kao kliše, ali košava je na minut prestala da duva.

Otkud ti, Milenkoviću?, pitala je.

Radim u blizini, bio sam na ručku. Otkud ti, srećo?

Bila sam na poslovnom ručku u ovom restoranu. U ovoj zgradi radiš?

Da, tu. Čime se baviš?
Isto što i pre, fotografijom, grafičkim dizajnom. Ti?

Pisanjem uglavnom.

Čula sam da si objavio knjigu, svaka čast. Sačuvaj mi jedan primerak, javiću ti se i napiši neku lepu posvetu.

Hoću obećavam. Znaš gde možeš da me nađeš.

Znam sve o tebi, Milenkoviću. Daj, skini te naočare da te lepo vidim. Ne izgledaš loše. Je l’ još uvek piješ?
Kako kad.

Eto, napisao si celu knjigu, a meni nisi hteo pesmu. Nema veze, ne ljutim se odavno.

Drago mi je što to čujem. Čuvam ti primerak.

Čuvaj. Čuvaj i sebe. Nadam se da ćeš jednom stvarno biti u redu. Idem, vidimo se.

Poljubila me je u obraz i nastavila dalje. Volim susrete koje razjasne neke stvari posle toliko godina. Bilo mi je dosta toga jasno. Prešao sam ulicu i u pogledao svoj odraz u staklu zgrade. Na desnom obrazu sam nosio trag karmina. Još uvek nosi karmin koji ostavlja tragove i koji se teško skida. To sam najviše voleo kod nje. Nisam se ni trudio da skinem otisak usana, nastavio sam svojim putem kao i ona, kao da se ništa nije desilo. Obećavam, primerak ću sačuvati, ako nekada javi.