Miloš Milenković

Topla letnja noć. Dva tela se njišu u ritmu reggaeton-a, izvor svetlosti dopire sa ulice i ogromnog akvarijma na sred dnevne sobe. Plešu onako kako u klubu nikada ne bi mogli. Ljube se strastveno i šakama upoznaju, jer su imena potpuno zaboravili. Ali, imena i nisu važna. Prozori stana su otvoreni, pa se uz muziku meša i buka sa ulice. Ipak, sve prelazi na mute kada počnu da se svlače. Soba se zavrtela i nestala u vremenu i prostoru, kao u nekoj mikro crnoj rupi. Ono što je važno – njene usne su voćnog ukusa, pomešanog sa malo alkohola i duvana, a on je pomalo ljut zbog nešto više žestokog pića. Oboje mirišu na strast, parfemi su im se pomešali, citrusi, vanila i breskve. Sve ovo je začinilo malo znoja i pljuvačke, koje je bilo sve više i više.

Još jedna turbulentna noć, još jedna nepoznata žena sa dobrim parfemom i još jedna crna rupa u glavi. Probudio sam se na oborenom sedištu svog autmobila. Zapravo, probudio me je radnik sa obližnjeg splava. Neko će zvati policiju, bolje da me on probudi, tako kaže. I ja se slažem sa njim. Splav radi, mogu na kafu. Gde sam? Negde u Beogradu. Ničega se ne sećam, a možda je i bolje, jer se osećam dobro. Ako bi se kojim slučajem nečeg setio, možda bih taj osećaj dobrog pokvario. Trebao mi je tuš, ali prvo kafa, cigareta i nimulid. Dečko za šankom je dobar lik, skuvao je domaću kafu, iako je nemaju u ponudi, sipao nam po jednu da se dozovemo. I njemu je izgleda frka, ne pitam, ali primećujem crne fleke oko očiju. Na splavu samo nas dvoja, par galebova i dve ogromne glavobolje. Sa druge strane živi ceo Beograd, mada odavde izgleda kao da je umro a da smo samo mi preživeli. Dva mamurna lika i tri galeba. Zvuči kao uvod u film Džima Džarmuša.

Po izlasku sa splava povratio sam u Savu i živnuo još malo. Nisam se predstavio, ali to nije ni važno. Vratio sam se u kola, pojačao muziku, spustio prozore i krenuo na posao. Danas je tek sreda, ali to ništa ne menja. Kasnim, nosim garderobu od juče, nisam se okupao, smrdim na cigarete i alkohol, u kancelariji su se pravili da ne postojim, šef me je pozvao na još jedan razgovor, pola sata pre kraja smene. Danas je sreda, idealan dan za dizanje tenzije.

Vreme je sporo prolazilo, lek je popuštao i glavobolja se vraćala, ko će da čeka pola pet. Pogledao sam tim, svako je na nečemu radio, na mom monitoru je zjapila blanko stranica u Wordu i kursor koji iritantno trepće, u ritmu moje glavobolje. Otišao sam u toalet i još jednom na silu povratio, ali glasno da se čuje. Brižna koleginica Dunja je živčano lupala po vratima muškog toaleta, iz bojazni da mi se nešto nije dogodilo. Mislim se, seko, dogodilo se toliko toga, ne bi verovala kada bih ti rekao. Isfolirao sam da mi je baš loše i da sam se verovatno otrovao kineskom hranom od sinoć. Mislim da mi niko nije poverovao, ali svakako sam iskoristio priliku i Dunjin panični napad da zbrišem. Dok su nju tešili, bio sam na putu ka stanu. Usput sam kupio cigarete, jedan viski i neku klopu, red bi bio da jedem, nisam od prekjuče, možda i dan pre.

Okupao sam se, stavio veš mašinu i pronašao par čistih komada garderobe, da ne budem go, bilo mi je neprijatno tako. U golotinji nisam video nikakvu slobodu. Obukao sam teksas šorts sa kamuflažnim printom i ljubičasto žutu majicu. Mogu da prođem kao vašarski kontrolor ringišpila, tako sam se i osećao, kao vašar u malom. Podsmehivanje i maštanje kako radim na ringišpilu prekinula je zvonjava telefona. Šef. Šef je inače moj bivši šurak, spasio mi je bulju više puta, osećao je da mi duguje zbog nečega. Nije se čak ni ljutio što sam mu prevario sestru, i kad me je napustila, tražio me je po kafanama jer je mislio da ću da se povredim. Mnogo dobar lik. Na hleb da ga mažeš. On nije verovao da sam bio sposoban nju da prevarim, jer se te prevare ni ne sećam. Mislim priznao sam sve, iako duboko u sebi znam da Lelu nikada nisam i nikada ne bih prevario. No, pravio sam druga sranja i za nju je najbolje da nađe pametnijeg lika od mene.

Kako bilo, javio sam se i Šef je krenuo sa monologom.

Znaš da te volim i cenim. Ali ovo što radiš više nema smisla. Primećuju drugi kako se ponašaš. Kako si dozvolio sebi da onakav dolaziš na posao? Mislim da ne mogu više da te pokrivam. Sve razumem, pričali smo hiljadu puta na tu temu. Ovo je poslednje upozorenje. Odozgo me pritiskaju da te otpustim. Imaš mnogo zaostalog odmora. Idi nekoliko dana van grada, idi bre u pičku materinu. Uradi nešto sa sobom, za promenu malo normalno. Pisao sam ti dvadeset radnih dana odsustva, pet je neplaćena suspenzija. Kad se vratiš pričaćemo, da li ostaješ ili ćeš morati da tražiš novi posao. Jesmo se razumeli?

Nisam znao šta drugo da mu kažem, sem da mi je sve jasno i da se slažem sa svime. Izvinio sam se i rekao da znam šta moram da uradim. Čujemo se za četiri nedelje.

Spakovao sam se, pokupio svu ušteđevinu iz dušeka i iz banke, kupio prvu avionsku kartu za Maltu i naručio taksi za aerodrom. Na maltu idem u šarenom šortsu i ljubičasto žutoj majici, u rancu imam samo laptop, gaće, čarape, četkicu za zube i dve bele košulje. Taksi će stići tačno kad mašina završi i kad prostrem veš. Toliko imam vremena. Ne znam zašto sam ovo uradio, mislim da se na taj posao neću vraćati. Smučilo mi se sve to, novinarstvo, redakcija i njihovo uštirkano palamuđenje.

Otići ću na Maltu, da ispoštujem Corto Maltese-a kojeg nosim na podlaktici još od srednje škole. Otići ću, poharaću ulice tog grada, popiću im sve, proživeću i upiću život i svake vene tog grada. Prokrvariću tamo, napisaću roman.

Dve nedelje sam se glupirao po ostrvu, iznajmio sam motor i vozio se svuda. Uživao sam u klopi, ruskinjama, alkoholu i opijatima. Vozio sam kroz ovu ulicu života kao kamikaza. I onda sam jedne noći udario u kameni  Malteški zid. Baš kada sam trebao da krenem ka hotelu u kojem me čekala ruskinja Aleksia, zazvonio mi je telefon. Na ekranu je pisalo LELA. Oduzeo sam se.

Halo, ćao Lela, na Malti sam.

Znam, htela sam samo da te pitam da li si dobro? Brat mi je rekao neke stvari, mnogo smo pričali o tebi i mislila sam da je okej da te pitam da li je sve u redu?

Lela, sve je u redu.

Znam da nije.

Super što znaš da nije.

I onda sam počeo da plačem. Plakala je i ona, a veza se prekinula. Bacio sam telefon preko balkona, u more. Te noći sam ostao u apartmanu. Počeo sam da pišem roman koji decenijama držim u želudcu. Pisao sam celu noć, plakao i pisao. Isplakao sam sve suzne rezerve i prokrvario sam nad HP-ovom tastaturom.  Pisao sam o svemu što me je bolelo, do kostiju, pa i ispod površine gleđi.

Do kraja odmora iz apartmana sam izlazio samo da bih ležao na plaži i kupao se u moru, plivao sam planski, shvatio sam to kao trening. Noću sam pisao. Za dve nedelje imao sam gotov rukopis. Nisam mislio da će mi Beograd nedostajati, toliko odvratnih stvari se dešavalo u poslednjih nekoliko godina, jedan drugom smo se smučili. Ali srce mi je zaigralo kada sam ga ugledao kroz prozor aviona.

Na aerodromu me je sačekala Lela. Kaže da je bilo lako da mi uđe u trag, još uvek ima šifru od mog mail-a.

Šta ćeš ti ovde?, pitao sam.

Htela sam da pričamo. Nešto me tišti. Nešto moram da ti kažem i da ti se izvinim., odgovorila je.

Da mi se izviniš? Za šta?

Što ti nisam verovala. Za prevaru i za sve ono. Jednostavno tada smo se nekako udaljili i ja sam čekala priliku da pobegnem.

Nismo se udaljili.

Jesmo, upali smo u kolotečinu, ti si živeo da napišeš roman, svu energiju si usmerio na to, a ja nisam iz nekih svojih ubeđenja htela da pričam prva. Nikada nisam verovala da si me prevario, jer si te noći bio u takvom stanju, da nisi mogao žensko da prepoznaš, a kamoli da jebeš.  Izvini, ja sam kriva što smo se razveli, što sam te napala i što smo sad došli ovde dokle smo došli.

Ne znam šta da ti kažem, žao mi je što sam bio bezobziran, ali kako si mogla da ćutiš i pustiš me da priznam da sam uradio nešto što nisam?

Izvini. Sjebala sam nam živote. Htela sam da te pitam samo, da li se sećaš noći pre nego što su te poslali na odmor?

Ne sećam se. , priznao sam.

Ja se sećam.

Kako?

To sam bila ja. Sa mnom si proveo tu noć. Stavila sam periku, presvukla se i prišla ti u baru kada si već bio dovoljno našljeman. Odvela sam te u apartman koji sam iznajmila samo za tu noć. I znaš šta si uradio? Rekao si da ne možeš da me imaš jer nekog mnogo voliš. I od tad nemam mira, zato sam te zvala dok si bio na Malti.

Ti si luda žena.

Izvini.

I onda je počela da plače. Plakao sam i ja. Stajali smo na bezbednoj udaljenosti. Aerodrom i cela ekipa koja radi i putuje je nestala, sva buka je utišana. Svet je između četiri oka, koja se gledaju kroz suze i more neizgovorenih reči. Još uvek tišina. Uloge koje smo dobili odigrali su loše. Šta je cena toga?

Mesec dana kasnije

Na sto glavnog urednika renomirane uredničke kuće tresnuo sam odštampan rukopis. Pogledao me je sa ushićenjem kada je pročitao naslov.

Opa kolumnisto, hoćemo li, konačno?

Još kako., odgovorio sam.

Ispred izdavačke kuće čekala me je Lela, idemo van grada. Da raščivijamo ovaj dramski komad i probamo da ispravimo krive Drine. Ko kaže da su neispravljive? Važno je samo da probaš to da uradiš, i da daš sve od sebe.

Seo sam u kola, pustio muziku i krenuli smo. Kada smo izašli na auto put, svoju nežnu šaku je spustila na moju ruku i pojačala muziku. Gledala kroz prozor, ka vojvođanskim njivama, pitao sam se o čemu razmišlja jer me povremeno jako steže za ruku. Nisam se usudio da je pogledam, možda joj se samo sviđa pesma.