Miloš Milenković

Grubo kucanje na vrata kupea, galama na grčkom značili su samo jedno, stigao sam u Solun. Odspavao sam  lepo od poslednjeg dužeg zastoja i pasoške provere. Proveo sam preko dvadeset i pet sati u vozu, trebalo mi je tuširanje. Izvadio sam unapred pripremljenu i odštampanu Google mapu iz ranca, i krenuo ka Jorgosovom restoranu, trebalo mi je četrdeset minuta hoda, a posle toliko sati zarobljeništva u vozu, moje noge su žudele za akcijom. Sa rancem i entuzijazmom krenuo sam po suncem okupanom Solunu. Autobus za Atinu kreće za tačno četiri sata. Sve ću stići da uradim.

Jorgos je ispoštovao dogovor, evri u sitnim apoenima su bili u mom novčaniku. Ručali smo dobro i popili po flašu belog vina, prijali su mi ukusi, jer posle pedeset cigareta, čula su mi otupela. U restoranu imaju i tuš kabinu, ovaj čovek je na sve mislio. Okupao sam se i u radnji preko puta kupio novu košulju i šorts, odmah sam ih obukao – a prljavu garderobu sam bacio u kantu ispred butika. Do autobusa imam još dva sata i ne znam šta ću od sebe. Obišao sam dve knjižare, kupio nekoliko knjiga na engleskom, jednu ogrlicu za nju i nekoliko pari čistih gaća. Trebale su mi gaće i za ovde i za Beograd. Jednom mi je ujak rekao, uvek moraš da imaš dovoljno gaća i čarapa. A čarape nisam nosio na ovoj vrućini – dakle gaće. Hodao sam Solunom, upijao sam svaki pedalj grada. Ali nisam hteo da se odmaknem od autobuske stanice. Bio sam na pijaci, u nekoliko piljarnica, jeo sam voće i pio još vina. A kada sam ušao u autobus za Atinu, umanjio sam put za tih pet ili šest sati, ne računajući trajekt, i bilo mi je lakše. U polupraznom autobusu sam zaspao brzo, nismo ni izašli iz Atine.

Za to vreme, Mala je vreme provodila na svom balkonu, pas joj je u krilu i one razmišljaju. Pas misli o tome kako joj je ovde lepo, ali ne zaboravlja traume, pre no što je spašena. Prvo su napustile njihov rodni grad, zatim i drugi grad, taj u koji su pobegle. I sada su ovde. Lepo je, ali psu je dosta napuštanja. Ne žali se, ali.

Mala misli o tome kako da izbegne susret sa pesnikom iako žudi da ga vidi, zagrli i poljubi. Ali ona se boji. Toliko se boji, da joj na sred sobe stoji spakovan kofer, pas vidi, ne razume ali i razume u isto vreme. I Mala ne zna kud će, pas zna, ako bismo pitali psa, treba ostati na moru, dosta joj je selidbi. Ali psa niko ništa ne pita, pa sem par sitnih laveža i tužnih očiju, neće ponuditi više ništa.

Ona će otići, rešila je. Nijednog pesnika neće sačekati. Lepo je na ostrvu, ali to nije toliko važno. Otvorila je laptop i počela da traži novu destinaciju, važno je da može ujutru da krene i u istom danu da se prijavi. Dakle lokacija mora da bude dovoljno udaljena, da je pesnik ne može pronaći, i da može sve da završi u jednom danu. Našla je nekoliko smeštaja i poslala im mail. Sklopila je laptop i ugasila svetlo. A šta ako ne mu ne bi otvorila ili jednostavno rekla da ne želi da ga vidi više? Možda je to jednostavnije od bekstva.  Jutro je pametnije od noći, to je sigurno, pas se slaže sa tim dok tone u pravednički san, nadajući se da će njena najbolja drugarica uraditi isto. Ali neće, Mala neće spavati, tražiće odgovor na svoje pitanje, svuda, u mekom krznu svog psa, u zvezdama i okeanu. Jedino će da izebgne da odgovor potraži u sebi, jer tamo i leži.

Prvi jutarnji zraci se još uvek čekaju, iako se razdanilo. Nebo se razbistrilo, čekam da se razbudi. Pušim i nervozno tresem nogom. Gledam u sva čuda koja Atina nudi, ali mislima sam u kosmosu. Pričam sam sa sobom i preispitujem se. Pre pet godina sam ima situaciju kojoj sam morao dobro da odigram, ali nisam, odigrao sam loše – nisam bio hrabar. Mogao bih da kažem da sam bio mlad i nepromišljen, da sam uradio najbolje što sam mogao. Ali nisam, bio sam kukavica. I šta je sad ovo meni trebalo u životu? Video sam ženu, dobru ribu, napisao joj deset pesama i grlio je celu noć. I šta? Zaljubio sam se? Koga ja zavaravam. Ona me ni ne čeka tamo, ne znam ni da li je na tom ostrvu uopšte. Ukrcavanje na trajekt uveliko traje, uskoro će da isplovi.

Gledam u kartonsku čašu i pikavce koji plutaju u odvratnoj kafi, u ruci držim izgužvanu kartu i pitam se – šta dalje?  Ili bolje, kuda – jer trajekt je otplovio.

Mala sedi u taverni i krije se iza velike saksije, gleda u pravcu pristaništa i čeka. Kraj nje je pas, nije ponela kofer, neće pobeći. Suočiće se sa čime već treba da se suoči, jer ni sama nije sigurna. Pije kafu i puši cigarete koje on koristi. Igra joj srce. Čeka, uporno zagleda ali ne vidi onoga kojeg traži. Prolaze sati, trajekt je isplovio, ali poznati koraci i kretnja nisu osvanuli na trgu, niti su krenuli uz uličicu ka njenoj kući. I pas je uznemiran, a Mala je osetila oštar bol u stomaku, kao da joj je neko prišao i izvadio utrobu bez kapi prolivene krvi. Zapravo, jedina kap koja je nakvasila njenu suknju beše suza, koju nije mogla da iskontroliše, za razliku od izraza lica, koji je bio hladan, kao u najnapetijoj partiji pokera na svetu.

U bifeu pri pristaništu, završavao sam treće piće i slušao životne savete od Josipa, Zagrepčanina kojeg je ljubav dovela u Atinu. Bez koje je ostao, jer ju je odnela bolest. Josip je tužni pajac, uvek nasmejan, kaže ova njegova bi ga prebila da je i jedan dan tugovao za njom. A tugovao je, tuguje i dalje, ali se i smeje, jer to tako mora. Josip je faca, slušao je moje izlaganje i zamolio me da mu napišem pesmu i pošaljem na mail. Ali i da završim lepu ljubavnu priču i da to dodam kao prilog. Tada je napustio svoje radno mesto i vratio se posle desetak minuta sa novom kartom za trajekt. Ukrcavanje je počelo i vreme je da krenem, piće je na račun kuće, ustvari platiću drugačije, pesmom i pričom. Ljubav mora da se desi i da pobedi.

Zapisao sam mail i potrčao ka trajektu.

Mala više ovo ostrvo ne može da podnese, ne bez njega. Pokušava da se otarasi stare grkinje, čak ni to što joj nudi ceo mesec besplatno, i današnji ručak na račun kuće, neće je zadržati na ovom ostrvu. On joj ga je uzeo jer mu je dozvolila da joj se približi. Sela je na kofer kraj pristaništa i čekala svoj broj. Neplanski ide dalje, i ne zna kud će pre. Ništa nije uspela da nađe, samo zna da mora da pobegne. Rokovnik s pesmama je ostavila u taverni, zagrlila je gazdaricu i na rastanku je poljubila tri puta.

Brod pristaje.

On je treći u redu, koji će sići. Njegova stopala dodiruju kamenito tle i uzbuđen je. Potrčaće ka taverni, pa sve do kuće, kupiće sveće tu preko puta, i umiće se na česmi na trgu. Uzbuđen je, srce mu tuče. Krenuo je ka stepenicama i tad ju je video.

Čekala je mail i potvrdu novog smeštaja, pisala je drugaricama i sestri, ponovo beži. Konačno evo trajekta i jedva čeka se ukrca. Ništa je više ne može ovde zadržati. Ali, kako to obično biva u bajkama, na sedam metara od nje, ofucan od puta i loše hrane stoji on. Čovek kojeg čeka i od kojeg beži u isto vreme. Ledeno lice nije ni pokušala da zadrži.

Natopivši njegovu novu košulju suzama, skinula je ogromni teret sa srca. Nije znala šta da mu kaže, ali to nije ni bilo važno, pas je lajao do promuklosti, a ona je plakala dok sve suzne rezerve nije potrošila. Plakala je za sve što ju je mučilo. I onda je osetila ono po što je došla ovo ostrvo – mir.

A on nije mislio ništa, bio je opijen njenom ranjivošću i sva preispitanja su pala u vodu, kada se desio zagrljaj. Tada je shvatio da je dobio odgovore čak i na pitanja koje nije ni postavio.