U spavaćim kolima starog neodržavanog vagona nema udobnosti. Putujem sam, pa osećam određenu slobodu. Vrata se zaključavaju, a plava zavesa od grubog pliša garantuje privatnost. Otvorio sam prozor koliko mi odgovara, svežina letnje večeri unela je život u ovaj kupe. Ugasio sam svetla i posmatrao svetla naselja sa oboda Beograda. Danas je prvi dan leta i prva tura sezonskih vozova koji idu do Grčke. Sutra ću biti u Solunu, a prekosutra kod nje. Nadam se da joj se svideo rokovnik sa pesmama i pričama u kojima je glavni lik. Pre trideset i osam dana smo se videli poslednji put, poslao sam joj dva pisma, jedan e mail i četiri poruke na Viberu. Svaki put sam poruku završavao sa Nedostaješ mi. Odgovorila je samo na poslednju poruku – sa I ti meni. Tog dana sam izašao iz redakcije ranije i kupio voznu kartu za Solun, u jednom pravcu. Ostalo mi je dovoljno novca za dva sendviča usput, novu pastu za zube, dve kutije cigareta i jednu knjigu Knuta Hamsuna. Krenuo sam ka njoj, a nisam znao šta da očekujem. U novčaniku su mi dokumenti, njena fotografija i karta u jednom smeru. Pitam se, kuda me to vodi?
U Solunu me čeka Jordi, obećao je neki novac od kampanje urađene na njenom ostrvu. Ali nije previše ulivao poverenje, ipak, u Solun ću morati da siđem, provedem par sati i nastavim autobusom do Atine, koja će mi uzeti još par sati do prvog trajekta. I onda sam tu. Vreme na broju proleti, dva, možda tri sata i njen sam.
Uključio sam lampu, otvorio svoj dnevnik i počeo da pišem. O njoj, njenom hodu, lepim cipelama, osmehu, smislu za humor, lepim šakama i odnosu sa psom. Sve mi se sviđalo, papir je spremno istrpio sve moje ispovesti, kako mi se svidela tog dana na brodu, i kako sam jurio da je sretnem na trgu ili pijaci, tražio je u taverni, ne bih li iscenirao sasvim slučajan susret. Žudeo sam za njenim očima i glasom. Do nje imam još četrdeset i osam sati, to je ništa naspram trideset i osam dana, ali imam utisak da su dani prolazili brže. Pri pomisli na nju, hladili su mi se prsti na rukama i sva krv ulazile je u pluća, gušio sam se od napada panike. Ni u koga se nisam zaljubio punih pet godina, i nisam sa sigurnošću mogao da tvrdim kako sam se u ovo upleo, ali svidelo mi se. Organizam me je vukao ka njoj, ma gde god otišla, spreman sam da sve ostavim. I ovaj prokleti kupe, deluje kao samica, voz kao da je sve sporiji i sporiji, nismo se ni udaljini od Beograda, a šake mi bride, osećaju njenu satensku haljinu i struk, jeza mi se spušta niz leđa, naročito tamo gde je ostavila svoje tragove i nežne otiske, te noći kada smo se grlili dok se planeta okretala naopačke. Razbio sam prozor kupea i poput Supermena poleteo ka malom grčkom ostrvu i njenoj beloj kući.
Toliko sam bio brz, stvorio sam se i video kako se igra sa psom, nisam želeo da ih prekidam, jer su uživale. Grickale su indijski orah i plesale uz muziku. Još samo četrdeset i osam sati pomislio sam, okrenuvši krug i vrativši se nazad ka svom vagonu.
Iz sna me je cimnulo kucanje – Karte na pregled – neko je vikao. Otvorio sam vrata, uradio šta je trebalo i vratio se svom maštanju.
Za to vreme Mala je stvarno grickala indijski orah i sređivala nokte na stopalima, na njega nije ni mislila, iako je u podsvesti osećala neko uzbuđenje. Danas je dugo bila na plaži, čitala je, sunčala se, igrala se u plićaku kao dete i nije želela da odvoji misli od svojih kula i gradova od peska. Našla je kutak gde može da bude sama, pije hladnu kafu koju nosi od kuće i puni baterije – svaki dan pomalo. Ako biste je pitali, rekla bi da o pesniku ne misli, ali mislila je ujutru, kada je čitala pesme iz navodno izgubljenog rokovnika. Mislila je i kada je dobila dva lepa pisma, fiktivne priče o njima, a kada bi dobila poruku koja je završena sa rečenicom Nedostaješ mi, osetila bi neku nelagodu. Nije to umela da objasni, poželela je da se svaki put povuče, a ipak na poslednju je odgovorila. Ne zna zašto, jer dovodi u pitanje njegove reči i tvrdnje da će doći. Ona zna da hoće, ali ima crv sumnje. Da li joj je stvarno nedostajao, pitala se. I jeste i nije. Ne, definitivno jeste. Jer te priče, iako su fiktivne, tako su stvarne. Nikada mu to nije rekla, ali možda hoće, ako stvarno dođe.
O tome, kako i na koji način bi to izgovorila razmišljala dok je plesala sa psom. Njih dve su se igrale, nakon što je Mala sredila nokte na nogama i rukama i lak se osušio, oprala kosu i složila čiste stvari. Plesale su uz grčku muziku, htela je da izmori svoju drugaricu, pre večere i spavanja. Psu je rekla da on dolazi, u sred igre, keruša se malo uozbiljila a onda je povećala brzinu i Malu je baš tada nešto preseklo u stomaku, ohladili su joj se prsti na rukama i sva krv se sjurila u grudi, uzbuđenje je postalo stvarno i počelo je da raste. Pogledala je iznad balkona, mogla je da se opkladi da je neko posmatra, iako je zdrav razum govorio da je to nemoguće.
A da li je nemoguće?
Miloš Milenković 
Leave a comment