NEBESKA TELA

NEBESKA TELA

Od svih nebeskih tela, njeno je bilo najlepše.

Pesnik se probudio u jednom od mesečevih kratera. To je bilo čudno buđenje, iznenađujuće, bio je siguran da je sedeo na ivici velikog bračnog kreveta, u kući od belog kamena i sa plavim žaluzinama. Otkud sad na mesecu? Kako bilo, lepo je spavao i prva jutarnja kafa upotpunila je atmosferu sa idiličnim pogledom na planetu zemlju. Kada se rasanio, shvatio je da treba da posloži redove i vidi šta će dalje. Dakle, popio je kafu, na Mesecu je, živ je i u redu je. Za početak sasvim dosta, nije razmišljao previše, instinktivno se odrazio od površine meseca i zaplovio međ’ zvezde.

Poput programiranog satelita, kružio je oko zemlje, prepoznao je svaki kontinent, razočarao se jer Kineski zid se ne vidi odavde. Zemlja mu je tako blizu, ali opet tako daleko, i ne nedostaje mu. S razlogom je ovde, samo još taj razlog nije pronašao. I tako, kruživši oko planete, diveći se svome domu, ugledao je kako se zvezde meškolje, zaokrenuo se i kraulom se zaputio ka toj svemirskoj pojavi. Taj deo nije bio blizu, ali nije bio ni daleko. Bio je nekako taman udaljen. Baš tu gde treba da bude. Kada se približio, shvatio je da vidi nju. Dakle i ona je ovde. Žena koju je noćas gledao kako spava, okupana mesečinom, pored koje je kasnije pravedničkim snom zaspao. Sve dok se nije probudio na Mesecu, shvativši da je i ona tu, samo ovoga puta u zvezdanoj posteljini.

Mala je spavala ogrnuta satenskom posteljinom od zvezda i nebeskih tela drugih galaksija, njeno nago telo se ocrtavalo ispod savršeno mekih i nežih materijala. Kosmos ju je prigrlio i zvezde su je čuvale u svetu snova. Pesnik je ponovo uhvatio položaj iz kojeg može naometano da gleda kako ona spava.

Eh, da imam rokovnik i olovku pri ruci, pisao bih joj pesme, kako sam i obećao. Ona je, ipak, pesma sama po sebi. , pomislio je pesnik, siguran da je univerzum sve to čuo.

U dubokom snu, Mala je takođe čula te misli, promeškoljila se i na njenom licu se razvukao osmeh svetao poput zalutalih sunčevih zraka. Uplašio se da će je njegove misli probuditi, ubrzo je prestao da misli o bilo čemu, sem o svim njenim krivinama, koži, tom osmehu, golim ramenima i neposlušnim pramenovima koji joj igraju po licu.

Iza njenih leđa, provirili su prvi zraci sunca, i ona se probudila. Nije se uplašila kosmosa, niti satenske posteljine koja ju je pokrivala. Nije se uplašila ni udaljenosti od kuće, njenog psa i grčkog ostrva.

Pružila ja ruke ka pesniku i ponovo ga zagrlila, dovoljno jako da se ne razdvoje, a dovoljno nežno da ga ne razoruža. On se pravio važan i primio je u zagrljaj, vešto krijući da je pred njom odavno podigao beli barjak. Vrteli su se u krug, polako ubrzavajući, na ovoj visini i u ovom okruženju  nisu treptali. Putovali su kroz kosmos, gubivši jedno u drugome. Milovali su se nežno, sve dok zvezde ne povukoše svoje satenske postelje, drhtali su, očima punim sjaja. U njegovim grubim šakama bilo je savršeno biće, od svih nebeskih tela, njeno je bilo najlepše. Sakrivši se od Sunčevih zraka, iza Meseca, usne su im se spojile, i to je bila takva kosmička eksplozija, napravivši potpuno novi svet – poput velikog praska.

Budilnik se oglasio, pas je uleteo u krevet kod najbolje prijateljice koja se probudila, iako to nije želela. Samo, nije mogla da se seti sna. Srce joj je tuklo, bila je sva rumena i jedra. Kao da se malopre sa nekim ljubila. Na ivici kreveta je sedela neko vreme, ogrnuta pesnikovom košuljom, sa psom u naručju. Pesnik se za to vreme razbuđivao na neudobnom kauču, u maloj kuhinji. Sećao se svake neravnine, zvezdane postelje, i topline usana, koje sigurno imaju taj ukus, kao u snu. Mogao je da se u to opkladi. Ustao je i u rokovniku zapisivao prve reči, kada je Mala sišla u kuhinju. Gledali se neko vreme, znali su oboje da se među njima ništa nije desilo, iako se desilo baš sve.

Sklopio je rokovnik i pitao

Šta ćeš za doručak?