NEŽNOSTI

Pre nego što će se probuditi zvonjavom belog budilnika sa crvenim tufnama, Mala je sanjala nešto što joj je izvuklo osmeh. Bezbrižno i snažno je pritiskala svoj jastuk, pas kao da je predosetio da je taj san važan i nije čekala uobičajeno skakanje po najboljoj drugarici.

Mala je sanjala ono što je već proživela. Na malom brodiću kretala se ka ostrvu, bez straha što ide u nepoznato, u nadi da će baš tu pronaći svoje utočište. Pas joj je bio u krilu, i činilo joj se da je odavno prestala da se boji. Nije ponela mnogo stvari, sve što joj je trebalo stalo je u jedan kofer, sportsku torbu i ono najvažnije nosila je u grudima. Da prekrati vreme plovidbe, Mala je čitala knjigu, nešto od Mome Kapora, smeškala se dosetkama iz romana požutelih stranica. Iz sve snage se trudila da ignoriše znatiželjne poglede od jednog krupnog momka u belim pantalonama i košulji, čudnih gestova. Prilikom iskrcavanja, ponudio joj je pomoć oko kofera i torbe, jer od prtljaga nije nosio ništa sem povećeg ranca. Sve je očekivala ali ponudu za pomoć na malom Grčkom ostrvu, na čistom srpskom jeziku, e to nije. Zahvalila se i odbila. Ona je snažna žena, zar to taj momak ne vidi? Bože svašta, pomislila je, ovaj pas ne reaguje na njega, a mogla je malo da laje i reži.

Traživši tavernu u kojoj je trebala da preuzme ključ od kuće, izgubila je momka iz vida i misli. Ovo je malo mesto i lako se snašla. Gazdarica ju je odvela do kuće, pokazala joj je kuću, odbila je depozit, pomazila psa i dva puta ju poljubila. Ovoliko srdačnosti za jedno prepodne, za Malu bilo je previše. Nije navikla. Nije se ni raspakovala, skuvala je kafu i sela na balkon, pokušavajući da pronađe nešto što je umiriti. U tački gde se spajaju nebo i more, našla je svoj mir. Otvorila je svesku obaveza, okretala je stranice precrtanih spiskova i na prvoj sledećoj napisala velikim slovima OBZOR. Više joj se to sviđalo, nego reč HORIZONT. Horizont je nekako predvidiv. Raspakovala se, nahranila psa i sipala joj vodu. Izašla je na ruča i ostavila psa da spava, jer ju je ignorisala i nekoliko puta duboko uzdrahnula, pokazavši koliko je umorna.

Mala je napravila dva – tri kruga po mestu, iako je bila umorna i gladna, nije izdržala da ne istraži šta joj je u okolini. Videla je svašta i sve joj se sviđa, nekoliko zanatskih radionica, nekoliko izloga brze hrane i dve prodavnice u kojoj može naći sve, od igle do lokomotive. Ušla je u drugu u nizu, kupila šešir i na izlazu se sudarila sa onim momkom sa broda. Izvinila mu se na engleskom, a on je ponovo uzvratio na srpskom, predstavivši se. Svoju nežnu ruku je spustila u njegovu grubu šaku i izgubila se u tim sanjarskim očima, ime mu nije ni zapamtila, nije joj bilo važno. Ne zna ni sama zašto, ali prihvatila je poziv za ručak. Hodali su oko pet minuta do te taverne i za to vreme on nije zaklapao, potpuno se izgubila. Mirisao je na voće, stalno je nameštao kosu, postavljao pitanja, to je delovalo toliko brzo, kao da sam i daje odgovor na njih. Smejala se, kako odavno nije. Izgovorene gluposti, dosetke, udvaranje, vreme je proletelo. Nije trepnula, već je gledala u svoj prazan tanjir, a on, on svoje nije ni okusio, ali je ćutao – gledao je u nju. Kada je shvatila šta se tačno dešava, nešto ju je preseklo u stomaku.

Dani su bili potrebni da se navikne na novi ambijent, ostrvo, komšiluk i činjenicu da skoro niko ne zna engleski. Kupila rečnik i zapisivala reči na grčkom koje su joj važne za svaki dan, gazdarica taverne joj je pomagala, ona je penzionisana profesorka engleskog i grčkog jezika i ta pomoć joj je značila. Onog krupnog momka je još dva puta srela, i oba puta je odbila poziv na ručak.  Prosto, nije joj jasno šta će on tu, pažljivo je birala ovaj grad i ostrvo u nadi da će joj doneti mir, ali ne lezi vraže, našla je tipa koji je svaki put zove na ručak. Šta on uopšte hoće od nje, odakle mu pravo da ne odustaje?

Jedne, recimo, subote kada ga je i treći put videla, sa balkona, posmatrala ga je dugo. Nešto ju je zanimalo kod njega. Pokušavala je oceni kako jedan krupan muškarac ide na pijacu sa platnenom korpom, i nije uspevala da razume njegovo ponašanje i stav. Kada se zasitila posmatranja, baš pre no što će ući u sobu, on je podigao pogled i pogledi su im se ukrstili, nasmejao se, mahnuo i namestio kosu. Podigla je ruku nespretno i pobegla unutra. Srce joj je tuklo, a sebi je počela da se smeje kada je shvatila da izgovara naglas:

Da, mogla bih s njim na ručak.

Pas je vrteo repićem, jednako ushićen kao njena drugarica. Vezala je kosu u punđu, obukla je haljinu koja joj otkriva ramena, otvorila je vrata u nameri da izađe na ulicu i potraži krupnog momka, no, on ju je čekao preko puta na ulici. Kao da je znao da će ga potražiti. Od tog dana nisu se razdvajali. Ručali su svaki dan, uveče bi sedeli na obali mora i pričali. Razgovori su bili beskonačni, kao da se znaju decenijama, milovali su se rečima koje su se pretapale u poglede, zatim i dodire. Priznao je da ju je primetio čak u redu za ukrcavanje na avion, potpuno se oduzeo kada ju je video na istom brodu. Privuklo ga je što čita Momu Kapora. Sve mu se sviđa na njoj, kako hoda, kakav stav ima, lepo se slaže sa psom, lepo se oblači. Napisao joj je nekoliko pesama, jer on je inače pesnik na proputovanju, pisao joj je svaki put kada bi je sreo. Kada joj je rekao da je ovde još pet dana i da mora nazad u Beograd, nešto joj je izbilo vazduh pluća, ali vratiće se sledećeg meseca, jer ovde ima posla, piše reklame za neke klijente iz Soluna, koji ovde imaju apartmane i restoran i tako, on će se vratiti brzo. Obećava. Iz torbe je izvadio kožni rokovnik i pružio joj ga, nije htela da pita šta je to, jer je znala, i nije htela da prihvati poklon. Kao garancija, da će se vratiti. Tu su reči o njoj, nastaviće da ga popunjavaju čim se vrati. Hoće. Obećao je i Mala mu veruje. Mala nema razloga da bilo kome veruje, ali njemu hoće.

Sa jednog broda, dopirala je muzika koja je pozivala na ples, bio je to neki evergreen, neka spora stvar. Plesali su polako, u zagrljaju, njegove ruke su bile na njenim leđima, a njene oko njegovog vrata. Obraz je spustio na njenu glavu, nežno, dok je ona desnim uhom slušala njegov ubrzan rad srca.

Kada su zažmurili, poleteli su visoko ka nebu, leteli su daleko iznad ostrva, napravivši ceo krug oko sredozemlja, spustili su se do Akropolja, napravili dva kruga oko njegovih stubova. Dodirnuli su zvezde, koje su im bockale obraze poput mladih četinarskih bodlji. Kada su se umorili od leta, spustili su se na njenu terasu. Kada je boja bresaka počela da boji nebo, nagoveštavajući izlazak sunca, nežno je podigla glavu i pogledala ga, u njenim očima video je sve zvezde među kojima su malopre leteli. Prislonila svoj obraz uz njegov. Nežno i polako. Njene šake su uplovile u njegovu kosu, a on se izgubio u njenom malom biću, prepustivši ritmu muzike, koje dopirala iz ko zna kojeg univerzuma.

Izlazak sunca su dočekali u zagrljaju, prsti im beše isprepletani, a Mala je mogla da se opkladi da su im srca na kratko lupala u istom ritmu.  

Budilnik samo što nije, Mala još uvek spava i grli ga u snu, polako se budi i hitro se okreće ka balkonu, učinilo joj se da on stoji na vratima, gleda je kako spava i piše pesmu, kako je obećao. Bila je to samo zavesa, no Mala nije verovala u slučajnosti. Na noćnom stočiću bilo je otvoreno pismo od pesnika, stiže joj tog i tog datuma. Do tada ima još tri cela dana, što je Mala smetnula s uma, onog trenutka kada je njena najbolja prijateljica uletela u krevet na jutarnje maženje. Od njihovog rastanka prošlo je pet nedelja, i za to vreme Mala i pas su pronašle svoj mir, razlog za smeh, omiljenu prodavnicu i prodavce na pijaci, za to vreme napisano je još pesama i dve priče o njenom hodu, golim ramenima i mekim usnama, ona o tome nema pojma, ali predoseća. Nežnost ne mora uvek da bude opipljiva, zar ne?