ISTINA

Naslonjen na prozor posmatram dva mala roma kako obilaze kontejner, u potrazi za njima poznatim dragocenostima. Ovaj mlađi i sitniji naslanja se preko ivice i rukama doseže do smeća, malim dlanovima traži nešto. Stariji i jači ga drži ga noge, a kada dobije komandu da je sve pretraženo, izvlači mlađeg i nastavljaju dalje, niz ulicu. Zagrle se i pevaju neku romsku pesmu. Ceo svet je njihov.

Završio sam cigaretu, ispratio te dve zagrljene siluete i poželeo im svu sreću koja im je potrebna. Ogrnuo sam jaknu, još uvek su majske noći sveže i krenuo u grad. Hodao sam neko vreme, dok se nisam umorio, sparno je, kao da će kiša. Boli me levo rame, a to je jedan od nagoveštaja za nepogodu. U autobusu nikada ne sedim, dežuram na sredini, ako nekome treba pomoć prilikom ulaska ili izlaska iz autobusa, oko kolica ili kofera. Pokojni stari mi je jednom rekao da su samo budale uvek u smeni. Uvek u predostrožnosti. Sišao sam na slaviji i rešio da nastavim sa hodanjem. Brojale su mi se kocke, kod Beograđanke sam tražio onu pukotinu, koja je tu skoro dvadeset godina. Tu pukotinu uvek obiđem, još od srednje škole, jer je ovo ruta kojom sam hodao i tada. Ništa se nije promenilo, pukotina je tu, grad isto miriše u proleće, ja sam nešto stariji, nosim više ožiljaka, bora i podočnjaka, ali srce kuca – tu je.

Nisam u redu u poslednje vreme. Pisao sam pisma, ostavljao ih u vatri, i tako reči slao na prave adrese, u snove. Proleće me leči, s aprilom sam naučio da hodam i dišem, pa sada hvatam zalet. Ali nešto mi fali, nisam znao šta, pa sam morao da trošim đonove još malo, u toj naizgled beskonačnoj jurnjavi za – verovatno srećom.

Ušao sam u poznat lokal i seo za sto koji obično koristi osoblje. Prepoznali su me, bivše kevine kolege, pa me niko nije dirao. Naručio sam ono što obično pijem i namestio se tako da gledam niz Prizrensku ulicu, u sav taj okean saobraćaja na Zelenom vencu. Čaša za čašom, smenjivalo mi se raspoloženje u skladu sa olujom koja je počela napolju, protutnjala je Beogradom za par minuta, ali uspela je da obori par stabala i skoro sve suncobrane. I onda, pred sam kraj dana, izađe sunce. Čika Lazar, najstariji konobar u gradu uvek voli da napomene kako sunce uvek izađe, šta god se desilo. Naročito kad nas posle pljuska počasti svojim zracima. Kroz debela stakla naočara, oči su mu se smejale, bio je to najveći osmeh pogleda u celom univerzumu.

U kafani nije bio ljudi, pljusak je rasterao slabiće. Stariji tip sedi za stolom pored i već par minuta lovi moj pogled.

Sine, izvini. Izvini što smetam, čekaš nekog? , pitao je.

Ne, čiko, ne čekam. Nemojte mi se izvinjavati, molim Vas. , odgovorio sam iskreno.

Hvala, sine. Da li bih mogao da te zamolim da sedneš za moj sto? Ne mogu da pijem sam, platiću ceo račun.

Naravno, čiko, i ne brinite za račun, sve je već regulisano.

I seo sam. Ponudio me je skupim cigaretama sa srebrnim filterom i ništa nije pitao. Svako je pio svoje piće i delio tu tišinu. No, na drugoj cigareti, povukao je dug dim i počeo da priča. Govorio je polako i tiho, da ga niko ne čuje, sem mene.

Rođen je u Beogradu, malo posle rata. Odrastao je na Vračaru, još u doba kada su se Vračarskim ulicama širili mirisi čorbe od golubova, i pečene ribe ulovljene od strane Dunavskih alasa. Bio je bokser, Difovac, dobar dečko, uzoran tip. Družio se sa mangupima, nabrojao je njihova imena, neka od njih su bila poznata. Džez pevači, glumci, fudbaleri, vaspitana i uzorna deca tog vremena. Kada je završio Dif radio je u školi, on je predavao fizičko a njegov najbolji drugar iz detinjstva, Matke, matematiku. Nisu se razdvajali čak ni kada su ih studije razdvojile. Zajedno su tražili posao, želeli su da budu razredni starešina i budu uzori novim generacijama.

Slušao sam njegovo izlaganje, bilo je vrlo emotivno, kako smo dublje ulazili u flašu, pričao je pomalo nepovezano, no, uspevao sam da povežem. Divio sam se skromnošću, ali i tom poznatom nonšalancijom koju danas sve manje srećem među ljudima.

Da se vratim na njegovu priču, inače zove se Petar, ali svi ga celog života zovu Peša. Mnogo toga je preskočio i stotinak puta se izvinio na preopštirnosti, želeo da je dođe do srži tog izlaganja. Došao je do izvesne Ane. Ana je danas umrla. Da.

Ana je njegova bivša koleginica, koju je upoznao prvog dana u školi, profesorka istorija. Ana je, uz Matketa njegov najbolji prijatelj u životu. Njih troje prošli su mnogo toga zanimljivog, toliko ekskurzija, putovanja, dočekanih Novih godina, i praznika koji se u ono vreme nisu smeli slaviti. Toliko koncerata, avantura, kafanskih potopa i smeha. O Bože, kako se samo ona smejala. Niko se tako nije smejao. Godinama kasnije, Matke je Peši bio kum na venčanju, kada je Peša oženio Aninu drugaricu Maju. Sledeće godine, Matke je oženio Anu, njihovoj sreći nije bilo kraja, naravno Peša mu je bio kum. Jedni drugima su krstili decu. Putovali zajedno, letovali i zimovali, odlazili u Ameriku, u Englesku. Sklanjali decu od ratova i sankcija. Snalazili se na hiljadu načina i sve su mogli zajedno.

Peša je sve mogao sa njima, samo nije jedno. Nije mogao nešto da prizna, pa je rešio da to prvi put izgovori na današnji dan.

Znaš sine, ja sam Anu voleo od prvog dana. Kada sam je ugledao, postala je stanovnik mojih misli i mog srca. Nikada joj to nisam rekao jer sam znao kako je kad nekog voliš. Kada sam video da ona gleda mog brata, mog Matketa, onako kako ja gledam nju, znao sam da se tome ne smem preprečiti. Matke je njoj od prvog dana, ono što je ona meni – ceo svet. Ona je umrla i to nikada nije znala, nikada nije mogla da posumnja. Niko nije. I to ti je sine život. Sve prođe. Eto, flaša viskija je dovoljna da čuješ priču profesora fizičkog u penziji. Sve prođe sine, hvala ti na društvu i piću, još jednom.

Zatim je ustao, obukao stari kišni kaput bež boje, stavio sportski kačket nekog fudbalskog kluba i ispred kafane uhvatio prvi taksi. Kretao se sa tom nonšalancijom, krio je bol, a to rade samo strašni mangupi. Takvih je danas sve manje i manje. Poslednju čašu sam proso na itison kafane, i naglas izgovorio

Za Anu, neka joj je laka crna zemlja.