Purple Rain

Bele slušalice imaju magične sposobnosti, one sekunde kada krene muzika, slušalac nestane.  Kada god mi je trebalo hitno bekstvo, baš tad u toj sekundi, pustio bih muziku. Nekad stvarno nestaneš, nekada postaneš neko drugi, ali to si ti samo te niko ne vidi.

Danas me je zaboleo stomak, prsti su mi se zaledili i dah je postao plići. Odraz u prozoru je urlao, više nisam hrabar. Više ništa ne mogu jer su mi sve uzeli. Podmukle udarce odavno dobro podnosim, ne pljujem krv i nisam u nokdaunu. Umem da izdržim borbu, samo noćas sam umoran.

U žurbi, kao da negde stvarno odlazim, oblačim se, šal, kapa, rukavice, ključevi i bele slušalice. Sve je tu, ali još nisam slobodan. Još uvek mi zuje krošei oko glave.

Spustio sam se dole, na zaleđenu ulicu, kliknuo Play, uključio pesmu na Repeat, hoću da je slušam dok mi se ne smuči. I posle sedme, osme sekunde, sve nestaje. Miloš više ne postoji. Beograd nije Beograd, već grad iz pesme, Čikago. Rastao sam se sa svojom kožom, rodnim gradom i svim korenima koji me vuku i drže mi ruke vezane, kako se ne bih branio. I bilo mi je lepo.

Nisam se osvrnuo, bio sam svetlosnu godinu od svog života. Mogao sam konačno da prodišem, da udahnem duboko i smejem se iz sveg glasa, đuskam po ledu i uradim dvadeset sklekova. Baš me briga, ove u Čikagu me niko ne poznaje. Mogu i da pevam na lošem engleskom, uz neku psovku na srpskom i smejem se samom sebi. Hodam, opijen svetlima grada koji nije moj, ali me je prihvatio. Susreli smo se u paralelnom univerzumu, nasukani, svako na svoju stenu i probali da jedan drugome budemo dobar saputnik. I sad će refren, kada bih potrčao, ili žustrije hodao, ali Čikago me opominje da budem pažljiv. Klizav je ovo teren, nov sam ovde, moram da se čuvam. Ko će da me čuva, ako ne sam?

Ne znam, nemam odgovor, smejem se, skidam kapu mašem i salutiram. Nikada nisam umeo da se čuvam, nikada nisam umeo da pazim na sebe.

Znam. , grad me je nežno, sažaljivo pogledao. Kao da zna sve o meni, a kako je vreme odmicalo, bio sam siguran da nisam ovde slučajno i da nisam prvi put. Ponovo sam osetio strah, čim sam osetio ledene ruke oko svog srca. Nisam znao čije su, samo, morao sam da pobegnem što pre. Pustio sam sledeću pesmu.

Prvi taktovi pesme vrate me u Beograd. Velika nevidljiva ruka me ščepa, izbije sav vazduh i povuče iz ove priče. Ruke sam podigao, kao da se branim od udaraca, ali ništa se ne dešava. U Topčiderskom parku sam, čekam tramvaj sa brojem tri, po čijim zaleđenim šinama hodam u nekom drugom univerzumu i vremenu. Pobegao sam iz škole, upravo sam ostavljen i malo pijan. U ruci mi je školski ranac i flaša Apatinskog piva, od dve litre. Zapušen sam, od polena, iz nosa mi curi vodica, meša se sa suzama i gitarom. Sprema se pljusak, sivilo sa neba preti da nam uzme sve, ali mene to ne zanima, sebično natežem pivo i pljujem ka bagremu, koji je ta mala mnogo volela, čije sam sveće džabe obrao. Malo plačem, pijem i smejem se.

Sve bih dao, svaku Prinčevu pesmu, svaki jebeni Purple rain, da mi je najveća muka biti pijan od dvolitre i ostavljen od tada najboljih nogu u mom životu. Prince ubija u ovoj pesmi. Vraćam se u svoje vreme. Dosta je putovanja, zviždim u ritmu pesme, mnogo je lepa ali i važna u mom životu. Toliko sam puta plakao uz Purple rain, svaki put mi jeza protrči kroz organizam kada čujem uvod. Svaki put mi se razvuče osmeh, i da hoću da je zaboravim i zamenim za drugo vreme, mislim da ne bih mogao. To ti je kao kad se zaljubiš, pa te boli, ali nećeš da zaboraviš. Jer je lepo kad si zaljubljen, u Topčiderskom parku, pod pljuskom, kad te boli. Ništa od toga nije lako. Lako je za amatere, statiste u svom životu. Lako je prevara, kao klizav pod, kao onaj breg u koji je udario Titanik. Neću da mi bude lako, neću da bežim. Ako treba, hoću da me boli, lepo je kad je stvarno. Tad znaš da si živ. Život osećaš u utrobi u arterijama, i u tome je najveća snaga.