Čudo na Dunavu

ČUDO NA DUNAVU

Sneg škripi pod nogama, hodam kroz tišinu  idem u nepoznatom pravcu, ali znam gde hoću da stignem. Ne znam gde je cilj,  ali znam kakav je, kako izgleda. Znam mu pejzaže, krivine, i sve ono od čega dah zastane.

Dunav tiho teče pod ledom, strašna zima prigrlila je sve arterije ovog grada, ali on ipak ne odustaje. Jato pitomih pataka  kliže se po ledu, dozivaju me,  mašu veselo krilima, ne razmišljam koliko je debeo led, pridružujem se i kližem kao nikad. Sa Dorćola sam krenuo uzvodno. Idem ka Zemunu i još dalje,
ne razmišljam o posledicama i šta ću ako led pukne, jer znam da neće. Ne bojim se mraka, ne vidim baš najbolje, ali pratim instinkte i slušam svoj stomak. A on kaže: – Ne staj!  

Zaleteo sam se iz sve snage,  gradska svetla su samo mrlje – toliko sam brz da dah ne može da se zaledi, pravim osmice, kližem samo na desnoj, pa na levoj. Strašan sam, krećem se kao nikada u životu pun snage i hrabrosti. Osećam kako treperim, sav pulsiram, volim što sam živ i slušam svoj organizam koji zahvaljuje što sam ovo uradio. Vraćam se nazad, ali ovog puta kližem polako, pun samopouzdanja, kočoperno, poput vođe čopora ili jata. Prolazim pored keja, mojih pataka i vidim svoje tragove u snegu.

Na dobrom si putu, rekao mi je najveći patak, zavrteo je repom i okrenuo se. Ostali su ušli u formaciju, za njim, svako je znao da se kreće po ledu, znao je svoje mesto u jatu, poštovao se neki red – poštovala se ekipa. Pozvali su me, da kližemo na kratko zajedno, naučili me nešto i nestali u noći – mrak je pojeo njihove siluete, ostalo je svega par tragova u snegu, tik pored mojih. Na dobrom sam putu? Pitao sam se, šta je to značilo, kako je znao i kako govori našim jezikom.

Misli su se rojile poput balončića u sveže kuvanoj kafi, oblik broda, srca i nekih latiničnih slova krasio je šolju na mom stolu. Trgnuo sam se iz maštanja kada mi je Stajnbekova knjiga skliznula iz ruku. Otvorio sam dnevnik i napisao par redova. Šta sam uradio, koliko sam maštao i na koga sam mislio. Hteo sam da nacrtam tog velikog šefa pataka, ali nisam se usudio, nevešt sam crtač. Odlučio sam da ću ga zapamtiti dobro. Nešto mi je poručio i to je važno. Popio sam gutljaj kafe, ogrnuo jaknu i skočio kroz prozor.
Iste misli se roje, znam cilj, znam mu pejzaže, oči, krivine, cilj mi je jasniji. Ima rupice na obrazima, kada se smeje. Jurnuo sam do ivice vasione, udahnuo duboko, koliko mi je planeta dozvolila i bacio se nazad. Leteo sam kao kada plivam leđno, ležerno, ali brzo, nisam se osvrnuo dok nisam shvatio da sam iznad Niša, obrnuo sam tri četiri kruga oko keja, tvrđave i još nekoliko šarmantnih ulica. Znam zašto sam tu. Jasno mi je. Okrenuo sam se , pogledao usnuo i zaleđen Niš. Nebo iznad Niša je krcato zvezdama, namiguju, pozivaju da ostanem još malo. Pozdravili smo se, i baš kada sam krenuo nazad – cimnuo me je budilnik. Rasanio sam se bez kafe, trebalo mi je par minuta da shvatim gde sam i da ako mi nešto sinoć nije bilo jasno, jutro mi je svanulo – i pre izlaska sunca.