Ustao sam posle deset. U nekim situacijama to bilo prilično kasno, ali danas to nije slučaj. Skuvao sam kafu i slušao pesmu zbog koje sam barem tri puta plakao, od početka ove godine, dakle u poslednjih šest dana. Volim početak pesme, mnogo je moćan, vraćam na početak već šesti put i ovog puta ne plačem. U donjem vešu procenjujem da li je ova kiša ledena, kao što su najavili i da li je kolovoz za vožnju. Svaki gutljaj vrele kafe u mom mozgu čačka dozu seratonina,, počela je nova pesma i to mi dodatno ide na ruku. Spreman sam, mogu sve. Iako znam šta sve moram danas da uradim, imam spisak, da se ne bih usudio nešto da zaboravim. To nije samo spisak za kupovinu, to je ceo plan. Ide ovako:
- Upali kandilo
- Ispeci pitu sa bundevama i iseci je – probaj novi nož za sečenje pita
- Idi do Komše po pečenje za sutra i ribu za danas (2kg prasetine, 1kg pastrmke, 1kg šarana)
- Kupi povrće po izboru i boji, ne zaboravi pola kile mesa za sarme
- Donesi kiseli kupus
- Napravi sarmu za sutra i ne kuvaj je odmah, odmorite oboje
- Čitaj poeziju Stevana Raičkovića
- Konačno pogledaj Fellinijev ’Amarcord’
- Ručaj
- Donesi so za ulicu i posipaj isped zgrade.
- Prošetaj do crkve, pali badnjak, zapali sveće za koga misliš da treba.
- Pomoli se
- Zahvali se
- Napiši priču od pet stotina reči i čitaj.
- Ako možeš, plači još jednom, vidiš da je lakše.
I krenuo sam redom, bez tenzije, jer mi kao narod, veliki vernici i pravdoljupci, najviše psujemo na velike praznike. Imamo najmanje empatije i strpljenja. Volimo da upadamo preko reda, i vređamo ako neko vozi polako po zaleđenoj ulici. Ne mislimo na druge, već na svoje trenutne potrebe. Jeste, gužva je, razumem ali udahni i sačekaj još petnaestak minuta. I taj dvojac na kasi što malo duže ćaska, ne radi to jer hoće tebe da nervira, već je željan priče. Stani, uspori. Dan neće pobeći. Jureći minute, gubi se ljudskost. I tako to obično ide pred veliki praznik, redom, sve po spisku.
Napravio sam rutu, zamislio sam kako da najbrže ispoštujem stvari sa spiska koje zahtevaju izlazak napolje. Prvo sam otišao po pedeset kilograma soli, zatim po pečenje, ribu i još neke sitnice, uspust sam svratio po povrće, flaširanu vodu i kiseli kupus. Nisam odmah ručao, znao sam da ako odmah navalim na šarana i zapečeno povrće od juče, od sarme nema ništa.
Ubacio sam u treću brzinu, stavio slušalice – pustio istu pesmu zbog koje sam plakao, Purple rain, i krenuo da radim na sarmi. Prvo sam isekao crni luk i stavio ga da se dinsta, na tihoj vatri. E tad sam plakao, ali nije do pesme, keve mi. Do luka je. Isekao sam listove kiselog kupusa kako volim, u luk dodao meso, začine i pirinač, nalio čašu vode i zamastio šerpu. Za sedam minuta meso je bilo gotovo uz povremeno mešanje, za 22 minuta namotao sam dovoljno sarmi, dodao sitnice da se kuvaju sa njom, jer daju dobar ukus i volim ih tako kuvane. Sarma će da odmori do ponoći, onda ću je uključiti da se kuva. Naučio sam od pokojne babe, kad prokuva, smanjim vatru na najmanje, nalijem još vode i pustim je da krčka polako. Što se duže krčka, to je ukusnija. A za to je potrebno strpljenje. Zapravo, za sve u životu, potrebno je strpljenje, zar ne?
Na putu do crkve, nesavesni vozač automobila marke FIAT okupao me je ne tako čistom vodom, ali nisam mu zamerio. Srećom, jakna je nepromočiva, stradala je samo desna butina. Rešio sam da neću da se ljutim jer je Badnje veče. Do kraja večeri ispoštovao sam spisak do kraja. Zapalio sveće, pomolio se i bio zahvalan. Neko vreme stajao uz ognjište i hipnotišuće vatre, u nadi da će mi osušiti desnu butinu. Skoro da jeste. Negde u pauzi između motanja sarmi i ručanja, pogledao sam Felinijev Amarcord i odmah ga preporučio drugaru. U jednom danu sam se mnogo smejao, zbog filma, i dosta plakao zbog purpurne kiše i luka. I što je najvažnije, bio sam strpljiv – a to je sasvim dovoljno za život.
Miloš Milenković 
Leave a comment