Pingvini

Umoran sam od ljudi. Polovični odnosi i razgovori. U odsustvu duše, brod tone, prvo ga je napustila empatija. Jedni druge će saslušati, samo iz kurtoazije, jer će uskoro doći njihov red za priču. A to je važno, zar ne? Moraš da ispričaš nešto svoje, nije važno što ćeš na trećem slogu zaboraviti šta ti je sagovornik rekao. Informacije brzo stignu od mozga do jednjaka, brže no što čulo sluha registruje tuđe reči. Nemam više snage za razgovore koji ostavljaju utisak loše partije stonog tenisa – umesto reči čujem lopticu koja iritantno udara po sredini polja, pa u reket, pa opet u polje. I onda neko pusti poen. Svaki ping pong razgovor me iscrpi kao Rolan Garos. U poslednjih sedam minuta posmatrao sam telefon, vibrirao je jedanaest puta. Broj propuštenih poziva nije mi probudio nikakvu reakciju, sasvim sam u redu satim. Neću obrisati informacije o propuštenim pozivima, desili su se, tu su. Neka stoje. Ko hoće, zvaće opet.

Posle završene smene svukao sam se i legao u krevet, snaga mi je prvo napustila ruke. Obamro organizam nije dugo izdržao. Ćutao sam celog dana, ali sam u snu vodio razgovore, poput bitaka. Srčano, žustro, do kostiju, krvi i mnogo znoja. Probudio sam se mokar i još neko vreme ležao bez jastuka, otkriven. Pukotina na mom plafonu podseća na ivicu nekog ljudima nenaseljenog ostrva, jugozapadno od Novog Zelanda. Na tom ostrvu ima mnogo pingvina i par foki. Našao sam jednu kuću, to su dve male improvizovane kolibe, rekao bih osposobljene za kraći boravak. Na ostrvu nema utabanih staza, ništa ne signalizira da tu kroči ljudska ruka. Sem tih koliba.

E te kolibe su mi se učinile idealnim za život. Okružen okeanom, mislima i pingvinima. I nekom fokom. Hajde sad budi hrabar pa se žali, da si nečega umoran, majčin sine! Te slike sam našao na google view, jer sam jednu noć bezomučno lutao po najzabačenijim mestima na kojima je neki ludak uspeo da napravi fotografiju. Ovaj je fotkao pingvine i mnogo sam mu zavideo. Čak me ni to beskonačno plavo nije uplašilo. Okružen jesi, ali bože moj. Pomislih kako je to smešno, jer čim zatvoriš oči, okružen si mrakUmoran sam od ljudi. Polovični odnosi i razgovori. U odsustvu duše, brod tone, prvo ga je napustila empatija. Jedni druge će saslušati, samo iz kurtoazije, jer će uskoro doći njihov red za priču. A to je važno, zar ne? Moraš da ispričaš nešto svoje, nije važno što ćeš na trećem slogu zaboraviti šta ti je sagovornik rekao. Informacije brzo stignu od mozga do jednjaka, brže no što čulo sluha registruje tuđe reči. Nemam više snage za razgovore koji ostavljaju utisak loše partije stonog tenisa – umesto reči čujem lopticu koja iritantno udara po sredini polja, pa u reket, pa opet u polje. I onda neko pusti poen. Svaki ping pong razgovor me iscrpi kao Rolan Garos. U poslednjih sedam minuta posmatrao sam telefon, vibrirao je jedanaest puta. Broj propuštenih poziva nije mi probudio nikakvu reakciju, sasvim sam u redu sa tim. Neću obrisati informacije o propuštenim pozivima, desili su se i tu su. Neka stoje. Ko hoće, zvaće opet.

Posle završene smene svukao sam se i legao u krevet, snaga mi je prvo napustila ruke. Obamro organizam nije dugo izdržao. Ćutao sam celog dana, ali sam u snu vodio razgovore, poput bitaka. Srčano, žustro, do kostiju, krvi i mnogo znoja. Probudio sam se mokar i još neko vreme ležao bez jastuka, otkriven. Pukotina na mom plafonu podseća na ivicu nekog ljudima nenaseljenog ostrva, jugozapadno od Novog Zelanda. Na tom ostrvu ima mnogo pingvina i par foki. Našao sam jednu kuću, to su dve male improvizovane kolibe, rekao bih osposobljene za kraći boravak. Na ostrvu nema utabanih staza, ništa ne signalizira da tu kroči ljudska ruka. Sem tih koliba.

E te kolibe su mi se učinile idealnim za život. Okružen okeanom, mislima i pingvinima. I nekom fokom. Hajde sad budi hrabar pa se žali, da si nečega umoran, majčin sine! Te slike sam našao na google view, jer sam jednu noć bezomučno lutao po najzabačenijim mestima na kojima je neki ludak uspeo da napravi fotografiju. Ovaj moj ludak, praktično prijatelj, jer sam se povezao sa njegovom fotografijom, on je fotkao pingvine i mnogo sam mu zavideo. To beskonačno plavao, oko ostrva, me je fasciniralo. Iako sam se na prvoj fotki panorame, usrao od straha. Noge su mi se odsekle i dah je postao plići. Okružen jesi, ali bože moj. Pomislih kako je to smešno, jer čim zatvoriš oči, okružen si mrakom – pa ga se ne bojiš. Zato što smo naučeni, a to spada u instinkt preživljavanja, u najvećoj tami da težiš ka svetlu i da ga nađeš. I ovde, okovan plavetnilom, sigurno nečeg ima, sem pingvina, što nađeš i uhvatiš se za to, kao pijan plota.

Maštario sam snažno. Zamislio sam svitanje na tom grebenu. Napravio bih verandu ispred tih koliba, jedan stočić i par stolica. Jutarnja kafa dok sunce izlazi, komšija pingvin bi mi pričao veteranske doživljaje u sukobu sa drugim jatom pingvina, samo što je to pleme, ali mi ljudi ne znamo da su oni toliko inteligentni i imaju čitave pingvinske organizacije. Vešto se kriju od ljudi, ali eto mene su zgotivili, kuvam dobru kafu i ne naplaćujem je. Mi ljudi sve naplaćujemo, kažu. I znate šta, u pravu su. Zato su ove kafe besplatne.

 I tako, dok sam maštao kafenisanje i doživljaje sa pingvinima, smejao sam se ludim slikama, zanemeo pred magijom majke Prirode. Sve sam to uspeo da vidim, skoro svojim okom, prikovan za fotelju u jednoj sobi, na Miljakovcu udaljenom na hiljade kilometara od ostrva. Iritiran zvukom oluka, koji troši tragove susnežice.

Umoran sam od ljudi. Ali ne i od pingvina. Ipak nijedan propušten poziv nije sa tog ostrva.