U potrazi za svetlom

Hoću da živim slobodno, hodam satima, dišem duboko, vozim po gradovima i bulevarima, hoću da pišem poeziju o tome. Piše mi se u slobodnom stihu. Udaram Enter po osećaju, volim kad tako sve radim. Ne planiram gde ću staviti zarez ili tačku. Prosto znam. Nema jače stvari. Protrči mi nešto kroz žile, neka struja, jebem li ga šta je. I živ sam. Osetim da imam taj sitniš u malom džepu, zvani život. Kad uhvatim tu jednu prokletu nit, izguram sve – još jednu neprospavanu noć, odnošenje smeća u jedan posle ponoći, pa oko šest ujutru. Odnose smeće prvo u prometnim ulicama, pa kasnije obiđu sporedne. Znam im princip rada, kako dišu. Nebo nad gradom je narandžasto, moji podočnjaci su beskonačno tamni, preda mnom je još jedan dan i još jedan grad u kome ću juriti svoju nit. Samo da ne zaboravim da sam živ.  

Na trgu, u gradu koji se zove Čačak, doručkujem dobar obrok, pijem dobru kafu i ne smeta mi što sam potpuni stranac. Ne pričam mnogo, i mogu da posmatram šta se sve odvija oko mene. Šareni pas se mazi sa prolaznicima, čist je, nekome je pobegao. U svakom pogledu i obraćanju traži utehu i nekog svog. Nadam se da će ga naći onaj koji ga je izgubio. Majke piju kafu, dok im se deca igraju na trgu, mlađe dete je najslobodnije biće univerzuma – prilazi bari i seda u nju. Igra se prljavom vodom i smeje se. Pas trči oko deteta, ali ne preblizu, jer pas zna da je dete malo i pažljiv je. Pas je pametan. Miloše, budi kao pas, budi pametan. Prekinuo sam svoj smeh, prekorivši se bez razloga i iz predostrožnosti. Na velikom trgu se ne dešava mnogo, ali dešava se nešto važno. Dešava se sloboda spakovana u nežnog psa, razigrano dete, nasmejanu mamu i vraški dobar omlet sa pančetom. Poleteću zbog njih. Mogu sve.  

Vratio sam se u svoj grad. Nije mi vrag dao mira. Predveče je, vozi mi se opet. Skinuo sam jaknu i seo u kola, spustio prozore onako taman kako treba i vozim kroz centar grada. Vozim po propisima, na svakom ćošku vidim nešto što mi se sviđa. Vidim uličnog prodavca knjiga, preko puta je lepa žena u suknji – kako hoda, zemlju ne dodiruje. Vidim mnogo cveća. Želim da vidim samo ono što mi je lepo. Lutajući po ulicama i gradovima, shvatam da jurim nešto neuhvatljivo. Stalno mi izmiče, taman da to dodirnem – ono mi izmakne. Šta to jurim? Šta me vuče? Ne vidim ga, ne osećam miris. Svejedno ga pratim, jer to me vuče da izađem iz stana i da uradim šta hoću. Sve radim na prečac. Želim da čujem i gledam sve što mi se sviđa, hoću da to upijam. Ne znam ništa o tome, sem da mi je lepo. Ne smem stati. Nisam umoran od jurnjave ili nesanice, umoran sam od tame – a ona vreba sa svih strana. Na meni je da u okolini nađem to nešto lepo, život, svetlost i oteram je. To hoću da uradim kroz dela i reči. Umesto vatre, upotrebiću reči koje držim kao niti, da osvetlim svoj put.