kod sebe
Ako me sada pretreseš, nećeš mnogo pronaći u mojim džepovima. Nosim nešto sitniša, letnje prašine, kapi za nos i jedno penkalo. U problemu sam, znaš, velikom. Ne znam tačno kakav je taj problem, ali osećam da je veliki – ogroman! Kao Muhamed Ali svojevremeno. Iz te bočice teku srebrne kapi sa eukaliptusom, od kojih prodišem – mada mi se čini već neko vreme da ne mogu da dišem. Nikako ne mogu, ja hoću, ali nešto mi ne dozvoljava. Nije tako teško disati, znam, ali opet. ne ide. Iz tog penkala ponekad poteče plavo mastilo, ponekad krv, bilo kako bilo – sve se završi rečima. Reči koje sam ostavio iza sebe u proteklim nedeljama, pa volim ih. Nežne su, teške, nose nostalgiju i oseća se ova letnja prašina koju nikako da otresem.
Mnogo sanjam, uglavnom je to loše, dok na javi maštam uglavnom lepo – zaokružujem celinu. To je balans. Tešim dete u sebi da je sve to normalno i da će biti sve u redu, potajno mu šapućem da nikada, ama baš nikada ne odraste.
obećanja, mašta i ništa više
Gleda me nevinim, dubokim i tamnim očima – obećava da neće. Verujem mu. Nema mi druge, no da verujem. Pogledam se u ogledalo i tražim tu dubinu, koju vidim u detetu u sebi – ne pronađoh ništa. Samo onu nepopravljivu i uzaludnu maštu, kao Walter Mitty. U letu iznad grada, u trci sa samim sobom, bez vremena, starta i finiša. I sve to u kadru nekog filma, toplih boja, sirove nežnosti i neznanja. oskudnog soundtracka, jer me kroz to ludilo prate samo Giletove Crne rupe.
Pred vama su tri poetske celine, iz tog nostalgičnog penkala. E da, sem tih pesama, nemam baš ništa da vam ponudim. Ništa stvarno nećete pronaći, ako me sada pretresete.
Poezija
SVEMU
radujem se svemu
čemu inače ne bih,
svemu što me plaši
i čini nesigurnim.
nepoznatim ulicama
i vetru,
iznenadnoj kiši
i sve kraćim danima.
ne marim za noćne ulične razgovore,
koji dopiru do mog uha
i ukradu mi san.
radujem se i gugutki
koja već treću noć provodi
na simsu mog prozora,
pa me budi pre svih alarma.
Radujem se svemu što nije po mom,
Jer zašto ne bih?
STRUKA
po struci sam nostalgičar
i buntovnik bez razloga
i seronja
pusti me da verujem
u magiju
i bajke.
jer kad ću,
ako ne sad,
da volim sve
što ne postoji.
GDE?
Jedan vetar
kroz četiri stotine hiljada
zelenih listova
projuri u sekundi –
koliko ti treba
da trepneš.
od Slavije
do Terazija
i nazad do Trošarine
mišlju putujem
između zgrada
okrznuvši oblike života.
trebali bi mi vekovi
da bih sve razumeo
a koliko je tebi trebalo
da dodirneš dugu
zatim i zvezde,
i među njima se tako sakriješ –
da te ni hiljade mojih misli
više ne mogu naći.
KAO IKAR
zaletim se
iz sve snage,
i poletim.
tako brzo,
i daleko,
pogledom me
ne možeš ispratiti.
približim se suncu,
kao tebi,
tako blizu
da me zaboli.
da sam
jutros imao krila,
sigurno bi izgorela.
ali ni tada
ne bih
od leta odustao.
Leave a Reply