Nešto baš važno
Kao da u paralelnom univerzumu imam dvojnika i on naravno ne spava kad i sav normalan svet u ovom univerzumu, on je budan. Ovog puta, bio sam budan umesto njega. Izdeklamovao sam razgovor koji treba da obavim sa šefom i raportiram zatečeno stanje, isplanirao sam kako ću se organizovati za sledeću nedelju. Napravio sam četiri različita spiska za kupovinu, šta me čeka sutradan, šta za sledeći vikend, šta sredinom nedelje. Tabak je presavijen, plan imam. Sve je pohranjeno u skladištima mog uma, koji pamti sve bitne i nebitne stvari i sve drži u jednoj fioci – na njoj piše Nešto baš važno.
Izgubio sam pojam o vremenu, mislio sam da ću zaspati svakog trena, izgleda da je moj um imao druge planove. U odnosu na telo, radio je u drugoj brzini. Misli su se rojile kao mlade pčele koje sam par puta video, na pijaci, među septembarskim grožđem. Prvo mi je bilo hladno, zatim toplo, smetalo mi je svetlo sa ulice, pa buka, ali zatvorivši prozor, nisam imao vazduha.
Bio sam žedan. Popio sam mnogo vode i pokušavao da se namestim onako kako treba. I pravo da vam kažem, stvarno nije bilo ni do položaja ležanja, ni te toplote ili vazduha. Kako bih sklopio oči, počela bi žurka – počelo je da me lomi. Toplomer je rekao da nemam temperaturu, ali šake i stopala su govorile drugu priču. Iskopao sam još dva toplomera i svi su se složili oko jedne brojke – trideset šest sa nula. Telo mi je stavilo do znanja da jurnjava u kojoj sam nije dobra – na vrlo neprijatan način.
Pio sam još vode, sedeo na ivici kreveta i brojao do tri stotine četrdeset. Brojao sam polako, tako da sam sigurno proveo barem šest stotina sekundi u tom položaju. Kako ću sutra ustati na posao? Odavno je prošla ponoć, prolazi i dva sata.
Dan bez sutra
Još uvek pod drhtavicom, pomirio sam se, sutra za mene ne postoji. Sutra imam minus dan u životu. Utoplio sam se, vrativši se u krevet. Vrteo se još neko vreme, za koje sam uspeo da osmislim radni naslov trećeg romana i napišem prvo poglavlje. Nakon toga sam prešao u režim maštanja, kako imam pedeset strana toga i kako šaljem jednom tipu koji takođe piše i ide na pijace i razume se u te stvari.
Oko četiri, pola pet odnose smeće, dobro su raspoloženi. Pokušavam da im ne zavidim dok ignorišem bolove u mišićima – toplomeri govore drugu cifru, nedovoljno visoku, trideset šest sa tri.
Sve me je bolelo dva dana. Obećao sam sebi da ću da usporim. Da ću voditi dnevnik i intenzivno učiti šta je to strpljenje. Pio sam dovoljno vode i jednu knjigu pročitao jedanaesti put. Dočekati jutro u bolu nije baš prijatno, ali ako je to jedini način da naučim, onda ga prihvatam. Koliko je to bola u drugim jutrima, koji se pravim da ne vidim?
Koliko je to u jutrima?
Da se naoružam strpljenjem,
Još uvek učim.
Da pronađem unutrašnji mir,
Još uvek učim.
Da ostanem čovek,
Još uvek ne znam.
Moram da odem,
U brda,
Međ’ ovce i pse,
Da pronađem ljudskost.
Čini mi se da je ova magla
Što obavija grad,
Nemi pokušaj duše da se vrati u ljude,
Kojima se pogled kroz špijunku suzio toliko
Da više ne vide svetlo na kraju tunela.
Kako znam da jutro možda neće promeniti sve,
Moraću još jednom da se probudim.
Onoliko koliko je dovoljno da kažem
Da jutra jesu promenila svet.
Kako da znam koliko puta je to još jednom?
Leave a Reply