Noćna vožnja
Vozim se gradom. Pratim pun mesec, usamljen je na tamnom nebu, dominira. Izlazim na most, rešio sam da pređem reku i promenim malo ambijent. Posle blage uzbrdice, imam pravac od skoro kilometar. I tu testiram sebe i auto. Kasno je – nema nikoga, zaustavljam se na kraju uzbrdice. Udahnem duboko, fokusiram se na taj trenutak, sačekam semafor i dam gas. Prva, druga, treća – do šeste. Menjam ih tek kada pređem četiri hiljade obrtaja. Držim se srednje trake i po potrebi pretičem. Posle tog pravca imam krivinu, u pravo vreme pustim gas, ali ne kočim. Čekam još jedan pravi trenutak, na izlasku iz krivine, ubacim u nižu brzinu i dodajem gas. Znam da me čeka novi pravac od jednog kilometra
Ovaj automobil je dobar. Sluša me. Stavio sam mu skupe delove i ulja. Sipam samo benzin od sto oktana i nikad ga ne vozim do rezerve. Čuvam ga, on čuva mene. Na mostu dođem do laganih dvesta na sat. Tako vozim samo noću i kad je suvo. Kada sam dovoljno odmoran i koncentrisan da mogu da se uhvatim u koštac sa zveri. A gotovo uvek sam takav i sebe nikada ne razočaram. Odvezao sam se u Košutnjak, tu iznad groblja ima jedan kafić. Uveliko ne radi, ali može da se uđe na livadu – bivšu ski stazu. Iz gepeka sam izvadio prostirku, namestio se kako mi odgovara. Želeo sam tišinu, svežinu šume i pogled na gradska svetla. Uvek su mi misli putovale kroz vrata i kanale koje u drugim situacijama ne bih dosegnuo. Potreban je mir i shvativši ga kao luksuz, trudio sam se da ga sebi priuštim što češće.
Poziv
Sledećeg jutra nisam mogao da mirujem. Nešto mi se radilo, što je ostalo postranice, nerešeno. Hodao sam po stanu nervozno. Nisam znao svoj sledeći korak. Određeno moranje je postojalo, ali pitao sam se – odakle da počnem? Setio sam se Fantea, Kad se zaglaviš, putuj. Otvorio sam fioku, pomerio čarape zamotane u milion i jedno klupko. Otvorio malu kutiju Rolex-a i prebrojao keš. Uzeo sam koliko mi je trebalo i sve vratio na svoje mesto. Nemam Rolex zaista, ali originalnu kutiju sam dobio umesto kusura i sada mi čuva novac i par uspomena. Na jednom divljem buvljaku sam kupovao alat, koji je negde spao sa kamiona. Prodavac nije imao kusur, bilo je suviše kasno i cene su već bile spuštene, a svima nam se žurilo.
Umeđuvremenu, setio sam se šta moram. Da pozovem Marinu. Viđali smo se bez plana i očekivanja, kafe, šetnje. Sve dok jedne večeri nismo otišli predaleko. Bili smo na njenoj terasi, na klupi koju je sama napravila i ljubili se zamišljajući da smo na Kalemegdanu. Posle nekoliko sati ljubljenja i milovanja, razišli smo se i od tad se nismo čuli. Prošlo je dva dana. Pozvao sam je, vodili smo napet razgovor i dogovorili da se vidimo. Rekao sam da želim nešto da joj pokažem i to nije u gradu.
-Ok, je l’ daleko?
-Onako.
-Da ponesem neke stvari?
-Ponesi nešto minimalno. Brzo se vraćamo.
-Koliko brzo?
-Brzo.
Sa njom je uvek tako
U sportsku torbu sam spakovao sve što mi je bilo potrebno. Ne volim da se pretrpavam. Obrijao sam se da ne budem zapušten, kosu sam zalizao mokrim rukama, stavio kačket i krenuo. Kruzirao sam polako kroz grad i video gomilu lepih ljudi i slobodnih ljudi, ni na čijem licu nisam video brigu. Bio sam ponosan na njih i moj grad. Iskobeljao sam se od zaglavljenog grada, osećajući da je zaglavljenost prešla na mene. Epidemija zaglavljenosti postoji, ali za nju sam imao rešenje.
U kaseti automobila, pored nekih dokumenata i papira, imao sam knjige Džona Fantea. Uvek sam ga nosio i čitao. Zato što je on odličan pripovedač i priča mi ono što želim da čujem. On je tip koji zna o čemu piše i priča. Čuvao sam stari CD čitač, hteo sam da na semaforu menjam diskove, cenio sam old school. Ubacio sam Alice in Chains jer Marina voli taj bend. Sačekao sam je ispred zgrade. Ušla je, pojačala ton i izula se.
Otvorili smo sve prozore i izlazak na autoput je podigao njenu kosu i majicu i odneo svu neprijatnost među nama. Sve na njoj se smejalo dok je pevala, sve pesme je znala. Ona sve zna, zna kada i kako da me dodirne dok vozim, kada da zatvori prozore i utiša muziku. Ona mi je kao suvozač donosila taj mir, koji sam tražio noćas na Košutnjaku. Posle naplatne rampe, držao sam se ograničenja, uključio tempomat i vozio desnom trakom. Želeo sam da ta vožnja traje. Nisam joj rekao gde idemo, ali mislim da joj je zapravo svejedno. Hteo sam da joj pokažem svoje korene, prirodu, neke kafane, hteo sam da budem njen vodič. Hteo sam da je slušam kako peva. Ništa nije lakše nego kad znaš šta hoćeš, a sa njom je uvek tako.
Leave a Reply