Put

Između dva sela

Put između dva vojvođanska sela nije prohodan. Stao sam kraj puta, kako bih napravio pauzu, protegnuo se, prošetao, popio malo vode i pišao. Mirno je, ovde ne prolaze kola. Retko koje vozilo prozuji, toliko retko da ga ignorišem. Prošetao sam po suvoj zemlji kukuruzišta. Drugačije miriše. Uliva neko poverenje. Spokojan sam. Osećam mir. Ne smetaju mi ni oblaci, pred očima mi je neka umirujuća mešavina bronzane i sive. Deluje da su polja suvih stabljika kukurza beskonačna. Da im nema kraja i to je jedino ispravno. Ne sme da im ima kraja. Sežu dokle mogu da vidim, spajaju se sa nebesima tamo, na kraju, siguran sam u to. Ranjiv sam ovde. Mirnoća mesta skinula je moj oklop. Da je kojim slučajem noć, ovim poljima bih priznao sve svoje nesigurnosti, bol i bes. Ovako, uživam u trenutku spokoja.  

hleb

Ulazim u sledeće mesto, varoš. Radovi su, šire put, jer to tako treba. Nove poljoprivredne mašine nadmašile su IMT-ov model 539, kojeg voze samo još siromašni. Varoš je tužna. Stao sam sa strane, da kupim još vode  u marketu. Ispred marketa sedi ekipa seniora, sveži penzioneri. Piju pivo iz staklenih flaša i sumnjivu rakiju iz čokanja, pričaju šta bi kome uradili, kako bi uzeli zakon u svoje ruke. Oni bi sve uradili bolje, sve bi sredili. Šteta, svoj život samo nisu uspeli, a za ostalo nisu dobili priliku. Prvi do ulaza, tražio mi je nešto sitno. Ostavio sam dovoljno, da imaju za jednu turu tog piva, jeftinijeg od vekne hleba. Dostavno vozilo dovozi hleb, korpe su spuštene na pod, u prašinu i tragove renoviranog trotoara. Kroz nekoliko minuta, količina će biti uneta u sistem, a hleb će iz prašine završiti u rafovima i na nečijem stolu.

Od trnja do zvezda, rekli bi ljubitelji motivacionih knjiga.  

umor

U povratku, beše kasno popodne. Umor mi je svlačio pažnju sa autoputa i noga mi je kasnila na kočnici. Pustio sam muziku koju obično ne slušam, trebalo mi je nešto brzo, nešto imbecilno. Nisam smeo da se uljuljkam u poznatim tonovima i udobnih sto trideset kilometara na čas. Jedna greška i u na sledećoj stranici te stružu sa stuba kod Beške, a na onoj tamo stranici ti je čitulja. Malo kasnije pomen, pa onda godišnjica. Ali tad te se više niko ne seća. Slušao sam pesme, koje su  u budile takav raspon emocija i reakcija, da se neću noćas naspavati. U jednoj pesmi, ona njega zavodi na njoj poznat način, ali on je zavodnik. No, ona zna šta radi, zna kako da pobedi sve njene konkurentkinje i da ovaj ostane samo njen, zauvek. Većina pesama je s sa takvim tekstom, sličnim, podložnim promenama.

Najviše su mi se svidele pesme gde je ona povređena, prevarena i ostavljena, ali ona zna da on bolju neće naći. Mislim se, kako bi bilo, srećo, da se potrudiš i ti nađeš boljeg tipa, boljeg tekstopisca. 

Molitva – na repeat

Svratio sam u market usput, i kupio ono što sam imao na spisku, spisak sam sastavljao jutros u šest. Uz stvari sa spiska, kupio sam kafu i  dve konzerve piva. Ovaj dan mi je nabacio mnogo toga na grbaču, a i prešle su mi neke frustracije od tekstova pesama estradnih pevačica. Pustio sam od Molitvu od Partibrejkersa. Uhvatio sam poslednje parking mesto i  sedeo u kolima, ispred zgrade, barem pola sata. Prvo pivo sam popio na iskap, i odmah me je uradilo jer ništa nisam uspeo da pojedem danas. Drugo pivo sam degustirao. Setio sam se onih matoraca danas, šta su pili i kako bi menjali državu. Osetio sam blagu grižu savesti, jer su oni mogli da obrnu celu turu, za ova moja dva Guinness-a. Vratio sam se u stan nakon petog uzastopnog slušanja Molitve.