O čitanju.
Nad glavom mi nebesa divljaju, sunce u plavetnilu sa jedne,tamni kišni oblaci sa druge strane. Kad sam već krenuo sa stranama, sa koje si ti, a sa koje sam ja? Jesmo li odabrali pravu stranu? Anakin Skywalker nije, toga sam se podsetio danas. Ipak, na kraju se ispravio. Izabrao je kako treba. Nikad nije kasno da ispravimo svoje greške, indirektno nam je poručio.
Upamtio sam rečenicu iz jednog romana ‘Jednom ćemo sve uraditi kako treba.’ i čini mi se da je taj roman pročitao i Anakin, u jednog galaksiji, daleko, daleko udaljenoj.
E taj roman sam pročitao četiri puta. Nije nešto, iskreno, ali kunem se u tu knjigu. Jedne večeri, loše zime – za zaborav – borio sam se unutar četiri zida. Taj roman mi je bio svetlo u tunelu, barem na par sati. Taman toliko, koliko mi je trebalo da ga pročitam. I onda sam ga pročitao još jednom, posle nekoliko dana. Isti taj roman sam kupio i poklonio prijateljima, u nadi da će pronaći to svetlo unutar korica, prisvojiti ga, ako se ne daj Bože nađu u nekom mraku. Znam, u pravu si, ničiji mrak nije isti. Drugačije su to nijanse i oblici. Ipak, verujem svetlo. Uvek možeš da ga nađeš, čak i u knjizi, važno je da se potrudiš.
Čita mi se ponovo, družio bih se sa tim likovima, verujem da bih bio dobar parnjak u njihovim avanturama, a pristao bih i da statiram u tom filmu. Voleo bih da budem u sceni u kojoj zajebani lik izgovara rečenicu koju toliko volim.
Susret na Voždovcu.
Sinoć sam se setio jedne devojke koju sam mnogo voleo. Setio sam se jer smo se rastali jednog kišnog majskog dana pre deset godina. Deset godina, čoveče, kako to zvuči lepo, ali i strašno u isto vreme. Ona je daleko, u drugom univerzumu, iako živi svega par kilometara od mene. Ima dvoje dece, lepša je nego pre deset godina i muž joj je dobar frajer. Vozi crvenu Mazdu i više kosu ne veže u rep. Zapravo, našeg rastanka sam se setio jer sam je u istoj toj Mazdi video, kada me je isekla u jednoj Voždovačkoj ulici.
Nije me prepoznala, inače bi se javila, nije ona takva da se ne javi. Bilo je lepo, tih par sekundi našeg pogleda, koji se iz nadrkanog pretvara u pogled izvinjenja, u deliću sekunde. To niko ne ume kao ona. Sve u svemu, rastali smo se pomirljivim blicanjem i uključivanjem sva četiri migavca. A pre deset godina sam sjebao stvar do kostiju. Ali dobro. Odavno je prestala da me grize savest, a i bili smo deca. Kladim se da je to zaboravila i da me nije zbog toga isekla.
U kafani.
Juče sam bio u kafani, pio sam kafu i na sav glas sam ogovarao jednu lepoticu. Ako je štucala ili su joj uši gorele, neka mi ne zameri, pričao sam sve najlepše o njoj. Pa sam joj pustio poruku, da joj se izvinim za štucanje ili crvene uši, poslala mi je jedno srce i verovatno pomislila kako mnogo filozofiram. U kafani su ljudi uglavnom ćutali i večerali, retko ko je pio. Gledao sam u šoljicu kafe i igrao se sa cigariljosom. Nešto me uhvatilo na trenutak, znate ono, kad bi vam knedle zastala u grlu, pa ni da je progutate, ni da je ispljunete, jer ako je ispljunete, isplakaćete dušu. Zrno duvana ispalo je iz cigariljosa na beli čaršav i privuklo mi pažnju. Milimetar sečenog duvana.
Eto, toliko me je delilo od odluke da naručim flašu žestokog pića i led, sve da oteram od sebe i progutam tu knedlu. I nisam uradio ništa, zaboravio sam tu mrvicu i knedlu, sve je odneo pljusak koji nas je sve iznenadio, jer je došao nenajavljeno.
Jutros sam otišao na pijac i kupio sveže namirnice. Bože, kako grad lepo miriše u proleće. Na nebesima su se i dalje igrali tama i svetlost. Anakin Skywalker je možda negde gore, a možda čuči u svima nama. Nisam o tome mislio, dok me nije uhvatio pljusak dok sija sunce. Nisam se sakrio od kiše, nisam se sakrio od sunca. Plesao sam po suncu i kiši, u isto vreme. Eto ti ga sad, Ananike, vidiš da može?!
Leave a Reply