Ponovo povezujem dve pesme poezije, napisane u razmaku od nekoliko godina. U prvoj pesmi pokušavam sebi da objasnim odakle mi priručnik za čekanje. Kako se tako lako našao u mojim rukama, posle jednog teškog rastanka. Priručnik i pesma su nastali u nadi da će mi pomoći pri čekanju. Čekanju čega? Još uvek nisam shvatio. U drugoj pesmi isti taj priručnik poklanjam ljudima, na peronima, aerodromima i raskrsnicama koje kroji život. Kao da sam se predao, izgubivši nadu da ću dočekati to što čekam, a još uvek ne znam šta, izgleda. Poezija se desi, kada ništa drugo ne može, svega par godina je dovoljno da to ponovo sebi dokažem.
Čekanje
Činilo mi se da sam te čekao godinama,
prvo što si uradila, donela si tišinu,
spustila moju glavu u svoje krilo i ćutala.
Tamo je držala dugo
i još duže ćutala.
Ja sam govorio reči,
besmislice, viceve, priče,
laži, obećanja i istine.
I onda si otišla,
tiho, kao što si i došla,
samo si ostavila tišinu i prazninu,
i posle tebe
nijedan jastuk mi nije bio udoban,
jer sam navikao
na tvoje butine.
na pustim zidinama Kalemegdana,
pušim cigarete
i grickam pečeno kestenje.
Čekam.
Samo, sada imam,
priručnik za čekanje.
Sa perona
moji vozovi
odavno su otišli
sa svih perona,
na kojima sam
prodavao sveće
i priručnik za čekanje,
koji izgleda
jedini nisam pročitao
u ovom gradu.
opet je iznad Beograda
preletelo je skoro
četrdeset hiljada aviona.
mnogo je to ljudi,
nadam se
da su svi bezbedno stigli
tamo gde putuju,
ako nisu danas,
sutra će,
ili dan posle.
pitam se,
da li vole cveće
i da li nekome
mogu pokloniti
moj priručnik za čekanje.
Leave a Reply